Aleksa i Toma
Možda bi najpoštenije i najrealnije bilo da je čitava priča počela od njih… Jer, kako god da se posmatra, neka ozbiljnija priča u kuhinji, ili bar u tortama, počinje od njih, ali nesporno je i da oni svemu daju pravi smisao i suštinu.
Aleksa i Toma su moji bratanci, moji lepi dečaci za koje je najveće uživanje urdaditi bilo šta. Oduvek. I, naravno, ne samo u kuhinji. Oni su „krivi“ što sam uopšte počela da pravim i ukrašavam dečje torte – od najamaterskijih do ovih koje već liče na one „poručene“. Oni su me naučili da je za dete važnije pogoditi njegov ukus i želju, po ogužstvu ga i uključiti u pipremu, nego biti majstor u ukrašavanju i to na najdirektniji način, kako to samo deca umeju. I zato sam ponosna na svaku tortu koju sam napravila za njih, kao što su oni bili ponosni dok su duvali svećice… bilo 2, 3 ili 10, 11…
Dobro se sećam Aleksin treći rođendan, poželeo je Miki Mausa. U to vreme nije bilo toga toliko na Internetu, literatura je bila „oskudna“, ja skroz neupućena u ukrašavanje torti, plus uverena da sam netalentovana… Nabavila sam neki časopis i u njemu pronašla ideju. Zapravo, Miki Maus je prilično jednostavan lik i relativno je lako iskopirati ga, ali ja nisam bila uopštei vešta, još manje iskusna. Osim toga, Aleksa je poželeo tortu sa pomorandžom (pojma nemam odakle mu to) i ja sam ga, naravno, poslušala… Listajući recepte, nisam našla ni jednu tortu sa pomorandžom pa sam se opredelila se za „kapri“ u koju ću jagode zameniti pomorandžom. Samom početku pravljenja lupanje jaja, mućenje i pečenje kore), prisustvovao je i Aleksa. U stvari, kad god bih ja počela nešto da radim u kuhinji u to vreme, a on se zatekao tu, ušao bi za mnom u kuhinju, namestio stolicu uz sam sto koji je služio kao radna površina, popeo se na nju i učestvovao koliko god je mogao. Naravno i ja sam ga sa zadovoljstvom uključivala u poslove (na opšte čuđenje moje mame kojoj je trebalo da se navikne na to da ja mogu i tako da radim). Jednom se desilo da smo nas dvoje tako pravili tortu za svadbu (udavala se mlađa ćerka mamine prijateljice koju sam baš puno volela i želela da sve bude besprekorno) i da je, dok sam se okrenula ka šporetu, Aleksa lepo okrenuo činiju u kojoj su bila umućena jaja za fil, držao je iznad stola sa obe ručice i posmatrao kako to sve fino curi i formira krug na stolu. Ja mu i sad vidim onaj „posvećen“ radoznao izraz lika koji imaju deca prilikom neog samostalnog otkrića. Prvo sam počela da se smejem… shvativši da dete nije krivo – bio je suviše mali da shvati posledice, a njemu je tada sve bilo igra. Umutila sam druga jaja.. i sve smo završili kako treba. Ideja oko Miki Mausa je bila da tamne delove koji su u osnovi crni, premažem tamnim delom eurokrema. I sve bi to bilo lako i jednostavno da se, po receptu, torta ne prekriva šlagom. I ja sam tako i uradila… I tu nastaje najveći problem. Ko ne zna o čemu pričam – neka proba, zabavno je i cela operacija traje duže nego što teba vremena da se napravi čitava torta! Uglavnom, nekako sam ja to izvela (kram sam stavila u frižider da se jako stegne, pa ga u rukama oblikovala komad po komad i „lepila“ na tortu), nisam bila baš zadovoljna rezultatom, ali – ličilo je na Mikija.
Kada sam stigla u igraonicu, Aleksa mi je odmah prišao i pitao: „Gde je moj Miki Maus?“
Bila je to godina kada je krenuo u vrtić i još uvek bio u fazi prilagođavanja pa je tražio društvo poznatih, odraslih. I pošto su ga mama i tata poslali da se igra sa decom – on je došao kod mene. Veći deo rođendana je i proveo sa mnom… Na rođendanu je bila još jedna torta sa motivom dinosaurusa koju je ukrašavala koleginica njegove bake koja je to radila fantastično i ta torta je izgledala savršeno. Ni po jednoj osnovi se Miki Maus nije mogao porediti budući da je to bio tek tek blagi amaterski pokušaj. Ali… Kada je na red došlo duvanje sveća i ako smo ga zbog slikanja nameštaliu ispreds tih predivnih dinosaurusa, Aleksa je uporno gledao i tražio svog Miki Mausa! Praktićno je samo njega i „priznavao“ kao svoju tortu. I kad su se svećice ugasile, pesmica otpevala i torte odnele na sečenje – moje dete je pitalo za svog Miki Mausa! I rastužio se kad ga je video isečenog… Naravno, nije probao ni zalogaj, kao što i inače nije jeo torte godinama… osim „plazme“. Važno da je znao da hoće tortu sa pomorandžom … i da sam j njegovu želju ispunila.
I to sa Miki Mausom je bila lekcija koju sam zapamtila i razlog da se još više trudim, učim, slušam i ispunjavam njihove želje.
Posle smo još jednom imali Miki Mausa (mnogo uspelijeg) pa smo ga jednom pravili za „kućnu varijantu“, i interesantno je kako mi težimo nekoj originalnosti dok daca zapravo vole da ponavljaju ono što im se dopada. Ipak, ubedljivo najviše puta Aleksi sam pravila tvrđavu! Čitava konstrukcija je bila od „plazme“ tako da ju je on i rado jeo… i uvelk tražio ponovo.
Kada sam imala igraonicu, desilo se jedne godine da je baš za Aleksin rođendan nestalo struje. I to dobar deo dana nije radio frižider, i ta masa od plazme se nije dovoljno stegnula, a ja sam žurila jer je i sve drugo sve bilo u zaostatku. I uhvatila me je nervoza… mislila sam da ću iz kože iskočiti… jer znam da je detetu koje puni 7 godina to više nego važno. Nekako sam ipak sastavila tvrđavu i iznela je, a on je, osećajući i moju nervozu i paniku,pred samo duvanje sveća, vrlo glasno uzviknuo: „Majo, Majo sviđa mi se!“
Zbog te rečenice, tog pogleda i tog osmeha se takve stvari i rade… I nema veće nagrade za uložen trud, satisfakcije za nervozu zbog nepredvidivih okolnosti i sve ono kroz šta se nekad prođe…
I sad ne mogu da ne ispričam događaj nevezan za torte i kuhinju, kada sam tu rečenicu čula od mnogo mlađeg Alekse u nekoj sasvim drugoj prilici. Bila je to naša prva poseta Lutkarskom pozorištu kojoj su prethodile vrlo temeljne i namenske pripreme. Imao je 3-4 godine i već je uveliko ostajao kod nas da prespava. Uspavljivali smo se i uz čitanje, ali i uz crtane filmove puštane preko kompjutera. Naravno, nabavila sam sve „Diznijeve“ crtane za koje sam mislila da bi mu se mogli dopasti (nekako je posebno voleo „Snežanu i 7 patuljaka“). Znajući daje na Lutkarskoj sceni postavljena predstava „Mala sirena“ (kao novinar koji je u doba njene premijere pratio gradska dešavanja iz kulture, prisustvovala sam konferenciji za štampu koja je prethodila premijeri i, naravno, samoj premijeri i bila više nego oduševljena izvedbom), puštala sam mu film, i kada ga je nakon nekoliko gledanja zavoleo, predložila sam mu da odemo da pogledamo predstavu u pozorištu. Malo se nećkao, ali sam mu objasnila da u svakom trenutku možemo da izađemo ukoliko mu se ne bude dopalo. I tog petka smo se uspavljivali uz „Malu sirenu“ i spremali se da u subotu pre podne idemo u pozorište. Objasnila sam mu i da se u sali uvek pre predstave pogase sva svetla i da na kratko bude mrak (koji kao ni jedno dete nije voleo) i sve smo se lepo dogovorili. Kada smo stigli do naših mesta, ipak je odabrao da sedi kod mene u krilu (i kasnije smo uvek tako sedeli). U trenutku kada su se svetla pogasila i nastao tajac, i on se sasvim primirio, ali čim je predstava počela, okrenuo se prema meni i rekao glasno i radosno (tako da su ga svi mogli čuti): „Sviđa mi se!“ Tako smo „probili led“ i počeli da posećujemo pozorište.
Kada mi je za 12-ti rođendan ponovo tražio tvrđavu (u međuvremenu sam je još jednom pravila), već sam je dovela do malo ozbiljnije faze i izgledale je baš reprezentativno.
Ipak, po meni, najlepša i najuspešnija torta koju sam mu napravila bio je gusarski brod… ponovo od plazme.
Kao što je kod Alekse tvrđava bila „hit“, tako je kod Tome bila – besna glista!
Besne gliste su kod njih pomenute malo drugim redosledom… nakon što su u šetnji, na pitanje da li gliste imaju zube odgovorili potvrdno. Pa je krenula licitacija o broju zuba, pa se priča dalje razvijala dok nismo stigliu do pitanja: „Pa dobro gde žive te besne gliste?“ „U velikim žbunjama i drvama!“ bio je Tomin odsečan odgovor sa sve gestikulacijom i pokazivanjem pravca… žbunja i drva.
I tako su u naš život ušle besne gliste.
Besne gliste su se pojavile i na zidovima naše igraonice, pa je bilo logično da se jedna pojavi i u obliku torte.
Naredne dve godine, Tomu nije trebalo ni pitati koju će tortu – nije odustajao od besne gliste.
Sećam se njegovog sedmog rođendana i razgovora koji se vodio između njega i njegovih drugara: „Tomo, koja će ti biti torta?“ „Videćeš, biće smešno!“ odgovorio je Toma samouvereno. Kada sam spustila tortu ispred njih, na dečijim licima se video osmeh… i iznenađenje. Toma je samo ponosno zaključio: „Rekao sam da će biti smešno!“ i sva deca su prasnula u smeh… Taj dečiji smeh, graja, ta Tomina sigurnost u reakciju njegovih drugara je najveća nagrada koja se može dobiti za uložen trud…
U vreme „besne gliste“ (pravila sam je tri godine za redom u raznim varijantama) već sam se preko jednog internet foruma družila sa ženama koje su jako dobro ukrašavale toret i deo toga sam naučila od njih. Objava „besne gliste“ među njihovim profi tortama je kod nekih izazivala simpatiju i smeh, kod nekoih drugih podsmeh. Kako je ko razumeo. Ipak, Tomino oduševljenje besom glistom i ponovljena želja da baš nju pravimo je jedini relevantan dokaz da je čitava priča imala smisla. I meni je to zaista jedino važno.
Toma je i inače po pitanju torti bio manje zahtevan od Alekse, nekako mu nije bilo toliko važno niti je imao nekih posebnih želja. Njegova tvrđavaje bila prva torta koju sam ja prekrila fondan masom, nije bila baš jako uspela, ali su je „izvadile“ figurice vojnika raspoređene po tvrđavi. Sećam se da sam se, u želji da mu udovoljim, baš potrudila da nađem nekog ko će mi napraviti jestive figurice vojnika, dok mi jedna od prijateljica iskusna u pravljenju torti, pametno nije predložila da slobodno upotrebim plastične vojnike. I to je bio pun pogodak, naročito jer je bilo dovoljno figurica za svako prisutno dete.
Kada sam, pred 10-ti rođendan pitala Tomu kakvu ćemo tortu praviti jedini odgovor je bio: „Čokoladnu!“. Dok smo pregledali sličice sa Interneta, tražeći ideju koju bar približno mogu da realizujem, pitao me je: „A jel’ ima nešto što ti ne znaš da napraviš?“
Naravno da je bilo puno toga, ali sam bila srećna što uspevam da realizujem njihove želje i što su oni zadovoljni rezultatom.
Tada smo se, uz moju sugestiju odlučili za Garfilda. Kao mali su kod mene imali pižamice sa slikom Garfilda i jako su ih voleli (toliko da kad je Aleksa prerastao prvu, nije hteo da je da Tomi sve dok nisam našla da mu kupim istu takvu. I sad kad pomislim na njih male, pred spavanje, zamišljsm ih u tim pižamicama).
I ta torta je bila pun pogodak!
Te godine je Toma slavio rođendan zajedno sa još dvoje dece. Kada su se torte našle na stolu, deca su bila oduševljena Garfildom troliko da su druge dve torte prošle sasvim nezapaženo. I kada su već sva deca bila za stolom, pojavio se i moj slavljenik tačno na vreme da na pitanje: „A čiji je Garfild?“ ponosno i autoritativno odgovori: „Moj!“
Kada sam nekoliko meseci kasnije, istu tortu pravila za ćerku svoje drugarice, on je konstatovao: „Moj će biti lepši…a jel’ znaš zašto? Zato što mene više voliš!“
Dete je bilo potpuno u pravu…
Kada sam iste godine pitala Aleksu kakvu ćemo tortu da pravimo, tražio je „čokoladnu kao Garfild.. to svi vole“ i dogovorili smo se da to bude „puno malih tortica“
Nabavila sam i stalak za te različite „tortice“ koje sam zamislila u obliku „paketića“.
Ima više verzija ove torte, najčešće je pronalazimo pod imenom „zoja“, ali kako sam je ja dobila u tri verzije sa neznatnim razlikama, iskombinovala sam neku svoju… a s obzirom na to da je deca veoma vole, kod mene se i vodi pod nazivom „dečja čokoladna torta„.
Kako u porodici obeležavamo sve rođendane i gledamo da jedni druge ispoštujemo, tako i klinci sa roditeljima uvek dođu i kod mene da čestitaju. Uvek napravim tortu, ali deca najčešće ni ne probaju (pogotovo ako ima sladoleda). Ipak, uporno sam pokušavala da napravim nešto i za njih… I jedne godine je na moju opštu radost Aleksa prihvatio ponuđeno parče, pojeo i nakon toga posavetovao Tomu: „Uzmi ovu tortu… lepa je, dopašće ti se“
Ono što uvek sa oduševljenjem jedu su – kiflice. Malo je rođendana za koje ih nisam pravila, dečjih ili odraslih i one se uvek prve pojedu.
Osnova je dobro testo, ukus se upotpunjuje upotrebom (isključivo!) putera, a unutra i preko može da se kombinuje po ukusu (sir, sir-šunka, pavlaka, šampinjoni, masline/feta, „pizza“ , viršle…)
Takve kiflice se obično u nekim našim domaćim kuvarima zovu „kroasan“, ali ja nisam uspela da dobijem efekat pravih krckavo-listajućih kroasana, tako da mi je naziv malo pretenciozan… i dadoh sebi za pravo da svoje kiflice nazovem „Lisnate puter kiflice“
Po pitanju domaćih kolača, kao mali nisu baš bili oduševljeni – uvek su rađe birali čokoladu i industrijske slatkiše. Dopao im se rolat od kokosa, a sviđaju im se i kiflice.
Ako nisu baš veliki ljubitelji slatkog iz domaće radinosti, ima nešto čega im nikad nije dosta – testo.
Dok sam imala igraonicu, ako smo se nečeg „namesili“ to je bilo testo za pizzu. I pored sve one dečice raznih uzrastta koja su kod nas slavila rođendan i njihovih gostiju, ja se zaista ne sećam da smo naišli na dete koje nije sa radošću jelo pizzu.
Dragan, sa kojim sam imala igraonicu i živela u tom periodu, je bio jako „jak“ na rečima i istina je da je znao dosta oko testa i italijanske kuhinje uopšte, ali je znao i da „proda“ priču i to svoje mišljenje ili saznanje nametne kao nešto apsolutno i baš onako kako je jedino ispravno. Ja sam se ipak malo više raspitivala čitala, konsultovala sa poznavaocima i dosta eksperimentisala dok nisam postigla to da svi budu zadovoljni, uključujući i mene tako da je navedeni recept i postupak rezultat svega toga po malo.
Aleksa i Toma su voleli da dolaze kod nas od malena i često su vikendom bili tu. Kasnije, kada su poodrasli, dolazili su i sami… nekad sa najavom telefonom (najpre sa pitanjem: „Možemo li mi da dođemo?“, posle sa najavom „Sad ćemo mi da dođemo“), a nekad i tako što nam samo „upadnu“ u petak uveče. I tako je bilo sve dok im je baka bila živa.
Kada je Brane već bio preselio radionicu i ja počela da radim kod njega, dešavalo se da baš „zaglavimo“ i da dođem kući preumorna…
Nikad neću zaboraviti neku subotu popodne… već je padalo veče, ja zaista preumorna dolazim sa posla,i samo mislim o odmoru.
Zatičem ih opružene na kaučevima u dnevnoj sobi (i zapžam koliko su porasli – Aleksa je već popunio kauč po dužini) kako gledaju crtane… Kako ulazim, skaču i prilaze mi uz: „Majo, idemo da se vozimo!“ Vožnja podrazumeva – bicikle.
Za trenutak razmišljam… I pomislim: „Rastu za moj ukus i prebrzo… Još koliko dugo će tražiti moje društvo … da ne kažem i trpeti me?“ I shvatim da ne mogu da ih odbijem… Umor sam sklonila po strani i uživala u obilasku dobrog dela grada na biciklima i posebno u druženju i razgovoru sa njima. I sad, kada su moji dečaci porasli, nedostaje mi sve to, naravno… ali bar znam da sam iskoristila svaki pruženi trenutak i šansu da maksimalno uživam u njihovom detinjstvu i odrastanju.
Naravno da, koliko god da se dešavalo da sam bila umorna, najčešće mi nije bilo teško da im spremam za večeru bilo šta od onoga što požele. Istina, mama i ja nismo baš nešto mnogo koristile suhomesnate proizvode, pa se dešvalo da u frižieru nema šunke pogodne za pizzu ili tvrdog sira… pa je to nekad bio i dobar izgovor da ih zadovoljim npr. palačinkama, ali su se oni izveštili pa me pozovu pre povratka sa posla da kažu da kupim potreban materijal za ono što su smislili da im pravim.
Alternativa pizzama su italijanske piroške.
Aleksa jako voli i pancerote.
Pošto su Aleksa i Toma kod nas uvek bili gosti, po pravilu su se izjašnjavali što žele za ručak. Prvi „pik“ su im uvek bile špagete.
Kad se radi o samim špagetama, kao i o bilo kojoj testenini, napomena je da ja koristim isključivo italijansku jer sam posle nekoliko neuspelih pokušaja da sa domaćim špagetama (od različitih proizvpđača) napravim dobru testeninu – odustala. Ne tvrdim da nema dobrih, dešavalo se da ispadnu super, ali sledeći put od istog tog proizvođača, isto zapakovane špagete – ne valjaju. A ne valjaju kad se onako „zblatnjave“ i razmekšaju čak i kad nisu prekuvane. Neujednačenog su kvaliteta i sasvim nepredvidive. Sa italijanskim (koje su, istini za volju bar dvostruko, a nekad i trostruko skuplje) to mi se zaista nikad nije desilo. Bez obzira na to, uvek napomenem kako se ne isplati da se za 100-tinak dinara, koliko obično iznosi razlika u ceni pakovanja špageta – rizikuje ceo ručak.
Davno sam pročitala da kod kuvanja testenine, vode i soli nikad nije previše, tako da se toga i pridržavam.
Omiljen preliv mojih dečaka je onaj „klsaičan“ sa mlevenim mesom i paradajzom.
Što se njih tiče, u to doba kada su bili mali, super je bilo i bez mesa.
Ako baš insistiramo na tome da ne budu špagete, drugi njihov izbor za ručak je bio gulaš (uz koji, naravno, opet ide testenina)
Voleli su i pirinač.
Kao i većina dece u tom uzrastu, ni Aleksa i Toma nisu baš ludovali za povrćem. U želji da ga bar malo pojedu, znajući da vole pirinač, trudila sam se da u njega “uguram” seckanu šargarepu, grašak, karfiool, brokoli… I uglavnom je prolazilo bez problema. Sećam se da sam na Tomin komentar: “Ja neću grašak!” imala “naivan” odgovor: “Jao, izvini, ja zaboravila da ti ne voliš grašak. Nema veze, ti nemoj da jedeš grašak!” Naravno da bi počeo da prebira po tanjiru i odvaja grašak i naravno da je uvek odustajao, odnosno pojeo ga uz pirinač.
Kada su nekom prilikom od bake tražili pirinač za ručak, ona im je spremila pilav.
I čim su ga probali, zahtev se promenio: “Hoćemo bakin pirinač i Majin preliv”
Tako je baka naučila da pravi preliv od paradajza po ukusu svojih unuka, a Maja je pilav iz teorijskog znanja pretočila u praktično tek kad više nije bilo mame da ga skuva.
Ima još jedna zanimljivost u vezi ukusa za hranu kod Tome. Osim imena sa našim tatom, a svojim dedom deli i omiljeno jelo – sarmu. Kao mali je toliko voleo da joj je tepao – „sarmica“.
Kad već pomenuh svog tatu, ne mogu da ne iznesem još jedno zapažanje. On je baš znao sa decom i deca su se za njega prosto „lepila“. Ali, posebno je bio naklonjen i izuzetno voleo tu malo „mangupastu“ decu, svojeglavu i vragolastu – baš onakvu kakav je Toma. Ima neka tajna veza, zaista…
