Mišo (x6)

U ono ludo vreme, devedesetih, kada smo živeli materijalno baš siromašno, vrednosti smo tražili (i pronalazili) tamo gde se one, u stvari, i nalaze: među soboom.

Upoznali smo se preko tada popularne radio emisije „Ozon“ i prvi razgovor nam je potrajao čitavu noć. Bez „udvaranja“, nabacivanja, samo u priči i smejanju. Ispred sebe je, kao štit postavio svoju ženu i njihove dve devojčice. Nije puno pričao o njima te prve noći, ali iz svih tih neizgovorenih reči bilo je jasno koliko su svi neodvojiv deo njega.

Već tada je bio uveliko prepun ideja,  i raznoraznh projekata koji su kod njega navirali većom brzinom nego što je bio u stanju da ih uopšte i razmotri u svojoj prepametnoj glavi, a još manje realizuje. I to je uvek bilo tako.

Sa specifičnim smislom za humor i neiscrpnim vicevima na sopstveni račun već tada, te prve noći je postao neko sasvim „moj“. „Moj“ u smislu bliskosti, neke neobjašnjive povezanosti, jednostavno – prepoznavanja.

Susret je bio prirodni sled događaja, razgovori su se nastavili i nizali, jednostavno sve sa njim je od samog početka bilo beskrajno prirodno, normalno, baš onako kako treba.

Susret sa ostatkom porodice koji je usledio posle nekog vremena, nikad neću zaboraviti.  On je taj, iznajmljen mali stan u suterenu beogradskog naselja nazvao „onaj ćumez“, a ja sam od svega zauvek zapamtila neverovatnu toplinu, najlepše dečje osmehe dve preslatke devojčice i prelepe, vesele, predivne crteže dečjih junaka po zidovima. I, naravno – nju. Ne mogu da objasnim po čemu, ne mogu da objasnim kako – znam samo da se „iz aviona“ videlo i osećalo koliko je ona produžetak njega samog i koliko je on deo nje same. Do danas su bili i ostali jedini moji prijatelji pred kojim nisam imala nikakvu neprijatnost da iznosim svaki segment sopstvenog života, uključujući i najdublju intimu a da pojma nemam da li se taj razgovor vodio pred oboje ili pred jednim od njih – i pred kojim. Nikad nisam imala osećaj da mi je neko od njih na bilo koji način bliži ili bliskiji – bili su jednostavno – oni.

Razumeo je ljude, video u njima i ono što bi običnom oku promaklo. I imao je jednostavne odgovore i objašnjenja koji su toliki logični i prirodni da odmah pomislite: “Kako da mi to nije palo na pamet?”

“Kao što iole pametan čovek ne može da razumee kako funkcioniše glup, tako iole emotivan čovek ne može da razume kako funkcioniše onaj bez emocija!” bila je jedna od tih jednostavnih istina koju mi je nekom prilikom izneo i koja mi je umogome pomogla da u kasnijem životu shvatim i ono što inače verovatno ne bih.

Tokom godina našeg druženja, selili su se u više različitih stanova ali je ono što su u njih unosiili – ta toplina, prirodna povezanost, neverovatan sklad i vanvremenska harmonija ono što je dominiralo u svakom od prostora koji bi naselili. Volela sam da ih posećujem i zbog vremena provedenog sa njima i zbog onoga što bih uvek iz te kuće ponela… a to je ono što jednosavno nema načina da se opiše, samo se  doživi kada imate sreće da upoznate nekog kao oni.

Sećam se kako sedim u skučenom prostoru kuhinje dok Marija sprema ručak i Mica mi se penje u krilo dok nas posmatraju pametne, pronicljive Mašine okice. Sećm se Jane koja puzi po stolu sa onim vragolastim obešenjačkim osmehom. Sećam se koliko je kod njih sve bilo lako i jednostavno. Nikad nisam čula da se Marija žali na umor niti nedostatak vremena – neverovatno je koliko je sve stizala i koliko je u tome bila vešta. Odakle joj tolika energija možda bih se nekad I zapitala, ali sam tačno znala odakle dolazi: iz te ogromne, vanvremenske ljubavi i privrženosti kako njemu tako  i njima.

Od početka sam znala da  moj drug Mišo bio jedinac, prilično razmažen i komformista jer mu se moglo. Rat je odneo sve što je bilo stečeno, ali je on u Beograd doneo ono što je njemu bilo najdragocenje. I bio je srećan zbog toga, jednako kao što nije bio nesrećn zbog onoga što je ostalo tamo negde. I ta njihova priča o njihovom doživljaju početka rata i izlaska iz Sarajeva je začinjena samo njemu svojstvenim humorom zbog čega nikad nisam imala pravu sliku o tome kako su to doživeli. . Snalazili su se i borili kako su mogli, deleći sudbinu večine nas koji smo sve vreme bili ovde.

U svojoj širini i genijalnosti, uvek je imao jako dobru percepciju i političke i svake druge scene i strašno sam volela da slušam njegove komentare i  to ne samo zbog humora kojim bi začinio svaku svoju priču. Smatrala sam da je dobro odabrao profesiju prilikom izbora fakulteta (i ako ga je, po sopstvenom priznau odabrao zbog fllma „Una“ verujući da je svaki profesor na novinarstvu kao Rade Šerbedžija a svaka studentkinja kao Sonja Savić), i da bi bio savršen novinar jer je imao fantastičan način da prenese događaj i impresije, ali sad znam da bi isto tako bio savršen u svemu što bi radio. U sebi je sakupio toliko talenata i sposobnosti da je jako teško izvući onaj koji dominira. Žao mi je što sam zaboravila reportaže koje je pisao za neke novine, ali sam se do suza smejala (izmišljenim)i beskrajno realističnim likovima i prikazu kao i načinom na koji je dolzio do fotografija kojima ih je ilustrovao.

Volela sam da sa njim pričam o svemu, tačnije da ga čujem, saslušam njegovo mišljenje i komentare, posle sam ih prepričavala jer su uvek bili originalni i tako realni. Sećam se, olimpijske igre  u Atlanti… to je bilo posle onih sankcija, kada naši sportisti nisu nigde smeli da učestvuju. Finale košerkaškog turnira, čujemo se skoro u svakoj pauzi. Na poluvremenu rezultat „tesan“, naši igraju nestvarno dobro. U nekom trenutku su i vodili… lepo zvuči kad na ekranu čitaš Yugoslavia- SAD … a rezultat u našu korist! Kaže on meni u onoj euforiji: „Ja bih se još više radovao da piše Srbija!“  I ako nije puno pričao o tome,  savršeno dobro sam  znala gde se i kako izgubilo njegovo ” jugoslovenstvo”…

Kad je sport u pitanju, imao je još jednu zanimljivu izjavu: „Ja bih sve te medalje (misli se na svetske, olimšijske u svim sportovima) menjao za samo jednu fudbalsku!“ . Toliko je voleo fudbal.

Za vreme bombarovanja 1999, Marija je, naravno,  sa devojčicama bila kod svojih, a on i ja smo bukvalno svaki dan i svako veče vodili duge telefonske razgovore i komentarisali… Moja mama je već postala „zavisna“ od njegovih stavova i svaki dan me je pitala: „Šta kaže Mišo?“ malo zbog stava, malo zbog nekog duhovitog komentara koji bi posle spominjale i iznova mu se smejale.

Tako radim i sad…

Sećam se kad mi je saopšto da je Marija treći put trudna. Obradovala sam se iskreno bez obzira na sve nerešene probleme, na svu materijalnu nestabilnost, na sve ono što realno i racionalno nije išlo u prilog rađanju trećeg deteta u tom trenutku. Jednostavno sam znala da će se  roditi posebno i srećno dete. Isto kao što je svaka od njihove dve devojčice bila vesela, srećna i sasvim poseba na svoj način. Kod njih, jednostavno, nije moglo da bude drugačije. I rekao je kako sam ih samo ja podržavala u tome…  I kada se malena rodila, kada su po svom već ustaljenom običaju danima i nedeljama smišljali ime i presabirali „za“ i „protiv“ svakog predloga i onoga što im je palo na pamet, sećam se poziva koji je usledio i rečenice: „Tebi prvoj da kažem, odlučili smo, biće Jana“ A kada sam upoznala Janu, srce mi je bilo veliko ko’ kuća. Tako slatko, veselo, vragolasto, predivno dete prosto ispunjava i srce i dušu i puni sve baterje koje se u životu potroše. I dan danas je takva.

Bila sam svedok i dilema i pitanja koji su se javili i kod četrtog deteta i opet sam sa istom sigurnošću podržala rađanje i te bebe. Jedino malo razočarenje je bilo što je ovog puta bio dečak – ali to je više neka naša interna šala, a Laza jeste još jedno predivno dete koje bi  svako mogao samo da poželi.

I ostalo mi je da prepričavam njegovu izjavu: „Bog nam je svedok da smo samo Mašu hteli.“  Da je to rekao neko drugi, zvučalo bi drugačije… Ovako, kada to kaže neko ko u svakoj pori sopstvenog bića nosi tu nemerljivu ljubav i pripadnost sopstvenoj porodici – onda je to samo simpatična šala.

Psmatrala sam godinma sa oduševljenjem i ushičenjem sa koliko prividne lakoće i koliko prirodne jednostavnosti pre svega Marija (tu je sledio on nju i uživao u tome) vaspitava i usmerava svakog od svoje dece dopuštajući im da svako bude ono što jeste, da  se razvijaju i oblikuju onako kako je za svakog od njih najbolje. A svi su različiti i svi toliko liče.

I ako je Mišo bio jedinac, savršeno je razumeo  kompleksnost bratsko-sestrinskih odnosa i pre mene znao da ću popustiti svom bratu tamo gde sam mislila da neću… On je jednostavno znao i osećao ljude, njihove vrline, mane, slabosti… i bio je iskren i topao tako i toliko da ne mogu da zamislim da ga je neko upoznao a da ga nije i zavoleo.

Za sve godine našeg druženja i najiskrenijeg prijateljstva, nikad se nije desilo da me je bilo šta što je reko, učinio, nije učinio… povredilo. Prvi i jedini put se to desilo kada sam pročitala kratku poruku: „Moj Mišo je umro“

I sad ne mogu da zaustavim suze i ako bih volela da je svako sećanje na njega – osmeh ili one suze koje je izazivao kad se zacenim od smeha.

Kada smo se kratko čuli nakon smrti mog brata, rekla sam mu i da čovek mora da zna da stane. Na žalost, ni on nije umeo. Nošen tom neverovatnom ljubavlju i vezom sa svojom porodicom, verovao je uvek  da može još, da može više, želeo je i bolje i više. I već znam da ako je i došao kući prazan i iscrpljen, tu se obnavljao i podizao sa novom snagom dobijenom iz sve te ljubavi, harmonije… života koji su stvorili.

To su ljudi kod kojih sam upadala u četiri ujutro – jer sam tad ostavila drugaricu na aerodromu, pa da popijemo kafu. To je čovek sa kojim sam delila poslednjih 20 maraka a da to niko od nas nikad više nije pominjao – jer nije bilo ni važno ko je taj novac tada doneo. Kada je mogao, nije pitao da li ti treba, već koliko ti treba. I sećam se da je rekao: „Pazi, naljuiću se ako ispadne da ti je trealo!“ I znam da bi se stvarno naljutio… Bio je tu i kad nije i znala sam to. Jednostavno je bio čovek sa kojim sam se u nekom trenutku pronašla. I prepoznala. Kad kažem „on“ to istovremeno znači i – oni. Najpre Marija, pa odmah i sada već zreli mladi ljudi od kojih se ne zna ko je savršeniji, bolji, kompletniji.

Bio je čovek neverovatne harizme, prepun iskonskih ljudskih vrednosti, neko ko ostavlja naizbrisiv trag u ljudima koje sretne. Imala sam sreću da sam one noći slušala „Ozon“ i imala sam sreću da ga pozovem i dobijem šansu da ih upoznam. I kolikogod da je on neko ko je toliko poseban, toliko je Marija njegov neodvojiv deo, apsolutna i sigurna podrška uz koju je on sazrevao, rastao, postao takav kakav je bio. Ona je doslovce odnegovala sve njegove kvalitete, dopunila ga onim što mu je nedostajalo i tiho i nepimetno ga usmeravala da ostane ono što jeste. Niko ga nije ni bolje poznavao ni bolje razumeo, niti više podržavao. I nikom ne nedostaje više… 

Slomljena sopstvenim gubicima i bolom, ranjivija nego inače, na vest o njegovoj smrti sam se slomila. Ali sam imala potrebu da odem da ih vidim. I tu, u tom prostoru gde smo se toliko puta smejali i tako lepo družili i dalje je stanovala ista ona toplina, ista ona bliskost i neopisiva lepota, uprkos nemerljivoj tuzi. I tog dana sam ga pronašla  u pogledima zamagljenim suzama, u smehu izazvanom prepričavanjem njegovh fazona, u iskrenim zagrljajima, u uverenju da su ta deca baš ono što sam oduvek znala da će biti: stabilni, odgovorni, kvalitetni ljudi koje je zadovoljstvo poznavati. 

Sve svoje kvalitete, talente i vrednosti, oboje su nesebično podelili sojoj predivnoj I prepametnoj deci  u kojima se oni susreću, prepliću, prožimaju – baš kao što su njihovi roditelji živeli. I uopšte nemam dilemu da će svako od njihove dece dalje oblikovati, usavršavati svoje talente…i ostvarivati  se  na najlepši mogući način.

U takvoj porodici drugaćije i nije moglo da bude.

I  još nešto sasvim, sasvim lično. Godinu ipo dana koliko je prošo od Branetove smrti, jako teško uspevam da sklopim više od tri rečenice.  Ovo sigurno nije najbolji tekst koji sam napisala, ali mi je dragocen zbog toga što sam ga uopšte napisala. Moj najdivniji Prijatelj je zaslužan za to. Moj mali poklon za rođendan koji, na žalost, nije doživeo.