Brane
Od mog brata sam mlađa svega 15 meseci. Po nekim porodičnim pričama, bilo otvorenim bilo u nagoveštajima, nije bilo baš tako planirano, što nekako ispadne da sam se ja i rodila po sopstvenoj volji i izboru. Ipak, iskreno se nikad nisam osećala manje voljenom, niti na bilo koji način „neželjeno“. Sa druge strane, imala sam tu privilegiju da budem okružena ne samo braćom u familiji, nego i dečacima u komšiluku tako da je moje odrastanje sa jedne strane bilo obeleženo nekom željom da budem kao i oni, a sa druge statusom familijarne „maze“ kako među maminim sestrama i njenom braćom od ujaka i tetke, tako i među starijom braćom Pored tetka Vidinih sinova, od kojih je stariji bio posebno „moj“ i zaista me veoma voleo od deteta (a ja njega doslovce obožavala svom snagom svoje detinje ljubavi), u Idvoru smo se družili sa decom mamine braće od ujaka i tetke a kako je moja Maca bila najmlađa od njih četvro i njene ćerke su najmlađe od svih. Osim toga, mama je i studirala, pa nas je rodila kasnije nego što su njena braća od ujaka i tetke dobili svoju decu… tako da se napravila razlika od 3 do 18 gdina. Iz perspektive deteta koje se rodi u takvom poretku stvari, to je sasvim prirodan poredak… ali pretpostavljam da izaziva i ljubomoru kod tek malo starijeg brata kojem se čini da se svet promenio pojavom tog malog uljeza. Istina je da smo nas dvoje odrastali zajedno, igrali se sa istom decom, svađali se i mirili kao i valjda sva deca na ovom svetu… Ali je, kako će život kasnije pokazati, istina i da smo od malena bili strašno vezani i oslonjeni jedno na drugo – koliko god nam se nekad činilo da smo daleko, da smo različiti i čak da jedno drugo nerviramo.
Mama se smejala, ali sa odobravanjem, kada sam u nekim kasnim godinama konstatovala da je moj brat morao da dobije dvoje dece kako bi shvatio poziciju i starijeg i mlađeg kao i prednosti i mane i jednog i drugog „statusa“ pošto je do tada bio uveren da sam ja, kao mlađa, u svemu privilegovana. Tu mi pada na pamet jedan detalj sa kojim sam znala da se šalim kao primerom mamine „pedagogije“ sa jedne strane i odnosa prema nama. Brane je rođen početkom godine i planirala je da ga obavezno upiše u zabavište u školskoj godini kada je napunio pet. Ali, problem je bio prvo što on nije baš lako ulazio u nepoznato, niti se lako odvajao od kuće (za razliku od mene), a drugo, do tada smo uvek bili zajedno i moj ostanak kod kuće dok on ide u zabavište, za mamu je delovao neprihvatljivo. Pošto nisam imala dovoljno godina za zabavište a u istoj zgradi je bilo i obdanište (sa sve ostajanjem do popodne i obaveznim spavanjem), mama je lepo odlučila da mene upiše u obdanište! Spasioc je bila naša divna vaspitačica Branka koja je, kada je čula kakva je situacija, prihvatila da me upiše u zabavište zajedno sa još nekim mlađim sestrana i braćom. I tako sam ja išla u zabavište pune tri školske godine i za razliku od Braneta, koji nikad nije u tome uživao, volela sam da idem.
Ono u šta sam sigurna je da je privilegija mlađeg deteta što se rađa tamo gde već postoji jedno i što od prvog dana života na najprirodniji način prihvata postojeću konkurenciju, ali i ljubav koju nesmetano razvija. On meni nikad nije „smetao“, naprotiv, uvek sam volela da izgovorim tu frazu „moj brat“.
Sećam se jednom davno, još smo bili deca koja jurcaju i igraju se po ulici i dvorištu, posvađali smo se iz nekog banalnog razloga (ko bi se još toga sećao) i majka, koja nas je čuvala, valjda već umorna od tih naših prepirki, kaže: „Što se svađate stalno? Pa vi ste jedno drugom najrođeniji! I uvek ćete biti!“ Mi oboje negodujemo, ubeđeni da jedan drugom samo smetamo… ali kada je prošao dovoljan broj godina, kada su se stvari iskristalisale i neki životni prioriteti i vrednosti postavili kako treba – ispalo je da je majka i te kako znala šta priča.
Naravno da je kako smo rasli i sazrevali i naš međusobni odnos prolazio kroz različite faze, naravno da smo se približavali i udaljavali, imali različite ideje, želje i potrebe kad je taj bratsko-sestrinski odnos u pitanju, ali smo negde uvek znali i podrazumevali da imamo jedan drugog. Daleko od toga da je sve bilo savršeno i idealno, ali mislim da je neka suština tog, kako će se vremenom ispostaviti, dobrog i zdravog odnosa upravo u tome što se nikad nismo pretvarali niti lagali, kako međusobno, tako ni okolinu. I niti smo idealizovali naš međusobni odnos niti jedno drugo – uvek smo bili to što jesmo, takvi kakvi jesmo.
I naravno da je to ono što se pokupi iz kuće, ono što se ne govori i ne uči svesno, već se podrazumeva i prihvata kao najprirodnija stvar na svetu.
Sećam se njegovog odlaska u vojsku. Kraj leta, bili smo zajedno sa društvom na moru (što njemu baš i nije godilo – osim da se na kraju malo grebucka za pare), i posle 18 zajedničkih godina – bićemo fizički odvojeni godinu dana. U tom momentu mi ja to delovalo neshvatljivo… uopšte nisam mogla da zamislim svakodnevnicu bez njegovog prisustva.
Ima jedan detalj sa početka njegove vojske koji mi je nekako potvrdio da postoji „nešto“, neka ne uvek objašnjiva veza, racionalno teško dokučiva. Mama, tetica i ja smo otišle na polaganje zakletve… nepunih mesec dana nakon što je on otišao. Iako je vojsku služio u Danilovgradu, zakletva se polagala u Titogradu, današnjoj Podgorici. Bio je tamo ogroman broj vojnika, lagano smo šetale ka naznačenom mestu, dok su nas obilazili vojni kamioni sa potpuno isto ošišanim i identično obučenim mladim vojnicima. Komentarisale smo kako će nam trebati vremena i da ga pronađemo u toj masi… Još jedan kamion je prošao pored nas. Podigla sam pogled i u deliću sekunde ga prepoznala. Mahnuo mi je. Istog momenta sam uzviknula: „Eno ga!“ na šta je tetica, po svom običaju, imala ironičan komentar tipa: „Da… ti si ga baš videla tu i prepoznala!“ , ali kasnije (treba li da kažem da sam ga neverovatno brzo pronašla i na mestu gde se čitava manifestacija odvijala?) kada smo sa njim razgovarale, pitao je: „Jesi li me ti videla u kamionu… još sam ti i mahnuo?“
Uz pisma, nekoliko mojih poseta njemu i par njegovih dolazaka (o jednom, koji je „pao“ u vreme mog rođendana, nemam volje ni da pričam… jer je njegovo ponašanje tada bilo jedno od najbolnijih razočarenja koje sam u tom periodu doživela), preživesmo nekako i tu godinu. Tata, Lale, Manda (naša dva drugara koji su se vratili par dana i ranije sa svog odsluženja vojnog roka) i ja smo otišli na aerodrom da sačekamo Braneta iz vojske. Naravno, i odande se vratio sa svim mogućim nagradama i priznanjima, uključujući i značku „primeran vojnik“, jer on i nije znao drugačije osim da ispunjava obaveze i bude vredan i maksimalno koristan i uspešan. Sećam se te prve večere po dolasku. Mama nas je čekala kod kuće i ispekla poprilične količine mesa … salatu, krompiriće, sve kako sin voli. Tata je izvadio „krokan“ i ponudio nam svima uz čuveno pitanje (meni): „Hoćeš da ti dodam kiselu?“ i još „čuveniji“ odgovor: „Ako ću da pijem vino – pijem vino. Kad hoću vodu, pijem vodu“ i tatin komentar (uz obavezan smešak): „Druga Zlatica!“. I mama i tata su večeru već bili završili, nas dvoje smo još bli za stolom… ja u nekom „zaostatku“ sa jelom i na tanjiru još dva parčeta mesa. Jedno bolje, drugo malo masnije. On Pruža viljušku da uzme još jedno parče i zastane: „Hoćeš ti još? Uzmi koje hočeš…“ Svi smo se nasmejali: Zar da Brane nekom prepusti izbor mesa?! Vojska…
I sve se nastavilo tamo gde je zaustavljeno godinu dana ranije… Ubrzo smo otišli za Novi Sad na studije i u nekim novim okolnostima jako brzo i lako uspostavili neki naš ritam pa čak i kućni red.
Živeći u kući sa majkom, mamom i velikim delom teticom, naravno da nisam imala ni potrebe ni razloga ni motiva da se bavim kuhinjom i kuvanjem, niti je bilo ko od mene to očekivao… osim na nivou uključivanje ringle u određeno vreme, podgrevanja jela, pečenja jaja, kuvanja viršli, ljuštenja krompira i sl. Zato su moje kulinarske improvizacije počele tek u doba kada smo se našli sami u stanu u Novom Sadu.
Iako smo uredno kupovali bonove za studentsku menzu i uglavnom se tamo hranili, naravno da smo vremenom počeli da budemo željni nekih jednostavnih jela koja su se pripremala u kući ili se dešavalo da nas, jednostavno, mrzi da odemo do menze pa smišljamo šta ćemo da pripremimo za večeru… a da to ne budu sendviči ili pečena jaja.
U to doba sam dobila ambiciju da pravim palačinke. One prve su bile kod kuće, iz kuvara, po tačno određenim merama. Kad su mama i tetica došle sa posla i dobile da ih probaju, prvo su bile pune pohvala… a onda kad sam ispričala kako sam ih i od čega pravila – komentar je bio: „Pa nije ni čudo da su tako fine!“
Naravno da su mi mama i tetica rekle da se to radi mnogo jednostavnije i – jeftinije.
Kad sam i tu tehniku savladala – od testa do pečenja, uvek smo imali rešenje za novosadsku studentsku večeru. Branetu se jako dopadao i improvizovani nadev koji sam smislila na licu mesta, od onoga što se našlo u frižideru.
Kad sam se već ispraksovala sa palačinkama, društvo je počelo da dolazi kod nas i zbog toga (naravno da su se, po navici svi osećali i pozvani i komotni i kod nas u stanu u Novom Sadu, kao što je to bilo i kod kuće) . I ništa ne bi bilo problem da u našem skromnom kuhinjskom inventaru nije postojao jedino mali tiganj (namenjen prženju jaja – niko nije očekivao da ćemo spremati više od toga), pa je pečenje palačinki trajalo i trajalo… a jelo se strašno brzo. Bilo je prosto tužno gledati dvojicu momaka (Braneta i npr. našeg druga Laleta) kako podele onaj štos od 30-40 mini palačinki i smažu ih za kraće vreme nego što je meni bilo potrebno da ispečem 2-3 za sebe.
Posle me je tetica častila sa novim, velikim, klasičnim tiganjem (tad još nije bilo ovih namenskih samo za palačinke)
Inače, mama je, kao glavni i odgovorni za naše vaspitavanje, školovanje pa i finansiranje, imala svoje metode koje su uključivale i to da nam da novac za stan i džeparac koliko misli da treba i sve to jednom mesečno, a kako ćemo to da rasporedimo – naša stvar. I uopšte nije bila bolećiva niti sentimentalna, smatrala je da smo dovoljno odrasli da sami vodimo računa o tome da nam novac potraje dovoljno dugo. Brane je imao hendikep jer je u to doba pušio i to dosta, a i inače on baš i nije sklon nekim štednjama i racionalizaciji, pa je naučio da koristi sve metode i lukavstva kako bi dočekao sledeću isplatu. Naravno, svakog vikenda kada smo dolazili, odnosili smo i nešto od hrane, pa čak i ono što se mogo kupiti bilo gde … tipa jaja, puter, šunka… Negde s proleća te prve godine, valjda je bio aprilski ispitni rok, desilo se da ni on ni ja nismo dolazili kući. Kako nismo išli na predavanja, nismo redovno odlazili ni u menzu, pa su se kućne zalihe hrane skroz istanjile. Razgovaramo nas dvoje o tome, i on kaže. „Ma sad ćemo da tražimo od mame da nam pošalje! Idu službana vozila, sigurno može nekom da da… ako hoće“ Ja se nasmejem, i znajući karakter naše mame, kažem kako ne verujem u to i kako ja neću ni da pokušam. I tako on pozove telefonm kuću (što je bio presedan – on se jako retko javljao) i ja slušam razgovor. On (sav umilan, fin): „Zdravo mama. Kako ste? Šta radite?“ Ne čujem ali tačno znam ton maminog odgovora (i izraz lika – jer istog momenta počinje iščekivanje da čuje šta je to što sinu treba), ali shvatam da je odgovorila: „Evo, baš smo seli da ručamo“ pošto sledi njegov odgovor: „Blago vama kad imate šta! Mi nemamo sve smo pojeli!“ Takav humor je svojstven valjda samo mom bratu… nekad me podseti na tatu, nekad na Lazu po nekim komentarima, izrazu lika… ali je u stvari on potpuno svoj i uvek šašav i duhovit tako da i kad hoće, čovek na njega teško uspe da se naljuti. Naravno, mama je ipak bila prilično iskusna u odnosu sa nama i naravno da nije popustila na sva njegova ubeđivanja, ali smo se godinama smejali na račun tog razgovora i opaske kako „nemamo šta da jedemo“. Njeni argumenti su bili prvo da nam je dala i hranu i dovoljno novca i da joj je savest potpuno čista, a da je naš problem što nismo rasporedili kako treba… a imamo naravno i menzu, ali i da bi je bilo sramota da po vozačuiz firme šalje „gladnoj deci“ hranu.
Jela koja su se spremala u kuhinji našeg stana, bila su vrlo skromna i jednostavna tipa makarona na razne načine, pire krompira, pečenih krompirića, supe „od kockice“ sa domaćim knedlama (obavezno se pre knedli procedi pošto ja ne volim da bilo šta u supi „pliva“)…
Dešavalo se i da nam se zalihe hrane „istanje“, pa se jelo sprema po principu „šta se nađe“.
I tako je jednom prilikom slanina koju sam ponela na tatino navaljivanje i samo zato što je bilo lakše uzeti nego ubeđivati se sa njim – bila glavni sastojak preliva za makarone koji se Branetu jako dopao, a kasnije smo jelo nazvali „studentske makarone“
Najveći štos je bio kada sam, jednom prilikom samo ja došla kući za vikend, a Brane ostao u Novom Sadu. Čim sam došla, pitao me je: „Kako ti praviš one „tvoje“ makarone?“
Ispričala sam mu, on se sve vreme mrštio… pa je on meni ispričao kako je pokušao da ih spremi: ubecio je u hladnu vodu i makarone, ali i sir! Naravno sve se slepilo i nije dobio – ništa! Samo je morao još i da riba šerpu!
Inače, u vreme dok smo još bili deca i nisu počele krize pa je u frižideru bilo svega, njegov „izum“ je bilo prženje jaja na puteru („Probaj… videćeš kako je lepše!“, rekao mi je) i kuvanje sremske i čajne kobasice (ni to stvarno nije loše… ali je krajnje neracionalno).
Kad je hrana u pitanju, moj brat je dugo bio „poznat“ kao strašno veliki probirač koji iz šnicle vadi i najmanju žilicu (tata je uvek naglašavao da od „njegove kile mesa“ možemo svi da živimo podosta), što se, naravno, kasnije promenilo, ali mu je meso ostalo osnovna hrana. Laza se stalno smejao na njegovu izjavu kako je krava „dobra za kobasice“, a često ga citiramo i kako on nema ništa protiv piletine, ali – za salatu!
Sve u svemu, njemu ako se spremi meso i krompir – nema greške. Može i kobasice. Za razliku od tate koji je stalno hvalio ono što jede i kuvaricu koja je jelo spremila, Brane će teško izgovoriti bilo šta pohvalno… Obično na pitanje: „Kakvo je?“ sledi odgovor: „Nije loše, može da se jede!“, mada se uvek tačno zna kada je nečim zadovoljan i kada mu se zaista dopada ono što jede. Sa druge strane, kada se ne spremi kako treba – to ne može da ne primeti. Jednom prilikom se mama upustila u avanturu spremanja torte „španski vetar“ i baš se mučila sa korama od belanaca. Prvo nije bila dovoljno pečena, pa kad je vratila u rernu, dobila je palačinku po debljibi… sledeća je izgorela… I dok se nervirala i mutila novu turu belanaca, ubacila je lešnike da se ispeku. I oni su – izgoreli. Ulazi Brane u kuhinju, vidi je kako se nervira i izjavi: „Šta se sekiraš? Biće torta garavuša!“
Jednom im je Dragan spremao pasulj za ručak. Pasulj zaista nije bio dovoljno skuvan, ali su svi gutali i ćutali. Preterano sujetan i ne baš spreman za šale na svoj račun, nikad nije mogao da prihvati Branetovu opasku da za ručak imaju „kikiriki – pasulj“.
Jedno od jela koje je mama spremala prevashodno za Braneta su paprike punjene sirom.
Metoda ima više, dva osnovna se razlikuju po tome da li upotrebi pečene ili sveže paprike.
Nadev je isti, ali je razlika u tome što već pečene paprike napuni pa ispohuje klasično, a sirove (obično babure) se napune i peku u rerni.
Vezano za paprike postoji jedna porodična šala.
Naravno da je, čim smo malo odrasli, Branetov apetit bio neuporedivo veći od mog (što je krajnje prirodno… mada sam uvek ja imala „višak“, on je tek mnogo godina kasnije počeo postepeno da se goji). Ja sam npr. mogla da pojedem jednu, eventualno dve ovakve paprike (ako su baš male) i to je bilo sve. Kod njega se baš nije znala gornja granica. I tako, jednom prilikom, za ručak su paprike, Brane je negde žurio pa je seo ranije da jede, dok mama još sprema. U nekom momentu je ona valjda pomislila da možda neće biti dovoljno, pa je dodala još, ali nije imala više šunke.
I sledi „čuvena“ rečenica: „Jedi, sine, slobodno… Evo, pravim još, a Maja može i bez šunke“ U tom momentu tata, mrtav-hladan, dobacuje: „Jedi ti sine, Maja može i bez sira!“
Kad god su se posle toga pravile i jele te paprike, neko bi obavezno ponovio tatinu šalu…
Kad je dobro raspoložen ili kad mu se nešto baš jako dopadne, Brane zna čak i da pohvali npr. sa: „Baš je dobro!“ ili „Stvarno je dobro!“ valjda u želji da i sam sebe uveri da je tako nešto izgovorio. Sa godinama je i sam naučio po nešto da spremi, bar po priči njegove dece… mada zbog posla i svih drugih obaveza, retko stiže i do kuće, a ne još i do kuhinje.
Ipak, pored klasike tipa krompira i mesa (obavezno „na četiri noge“), moj brat ima prilično dobar ukus kad je hrana u pitanju. Pored onog neponovljivog špikovanog šarana, voli i sve vrste ribe, a ja se uvek setim kako je jednom prilikom, kada smo spremali pastrmku na roštilju, odabrao onu koja se raspala uz komentar: „Nije se ona džabe raspala!“.
Na žalost, način života, obaveze, posao… učinili su da već godinama retko imamo priliku da jedemo zajedno, tako da sam se u svemu tome malo i izgubila po pitanju njegovog ukusa u nekim kasnijim godinama i promenama koje se neminovno dešavaju sa ukusom svakog od nas.
