Vesna
Dok razmišljam i u glavi slažem reči za priču o meni više nego dragoj osobi sa istinski velikim značajem u mom životu, pomislih kako bih ja svakom koga volim u životu dodelila bar jednu Vesnu. To je još jedan razlog zašto mislim da je odabrala savršenu profesiju i da svi njeni đaci pre ili posle postaju značajno bolji, žive lepši i kvalitetniji život od onog kakav bi bio da nemaju tu sreću da je upoznaju.
A ja imam tu sreću da smo se upoznale još u srednjoj školi i praktično odmah počele da se družimo. Kako je došla iz manje sredine u Zrenjanin, a i po prirodi dosta tiha i nenametljiva, bila je prilično neprimetna – osim kad je u pitanju znanje. Naročito matematičko i meni se jako dopalo kada sam otkrila tu njenu sigurnost , potkovanu stvarnim znanjem, radom i talentom.
Sa milion svojih interesovanja i značajno manjim i talentom i znanjem, ali i radom, je se nešto i nisam osećala „na svom terenu“ u toj sredini, i nisam baš bila sigurna u to – šta dalje. Jedan od faktora, i to vrlo značajnih, da upišem baš matematiku, bio je i taj što je Vesna bila apsolutno sigurna da želi baš to.
Iz ove pozicije kad gledam, mislim da je ona u pravu kad kaže da bismo verovatno „vukle“ jedna drugu. Ja bih to zvala malo drugačije: neka njena ambicija, ali i potpuna sigurnost da je to ono što želi, delovala je i na mene i to tako da sam se osećala čak bolje i značajno sigurnije nego u srednjojn školi.
U periodu srednje škole uživale smo u dva zajednička zimovanja na prelepom Bledu I čašćavale se obaveznim bledskim krempitama, ali posebno u jednom sjajnom putovanju u tadašnji Sovjetski Savez: Kijev, Moskva, Lenjingrad. Putovanje između gradova se odvijalo urednim, komfornim vozom gde smo kabinu spavaćih kola delile sa starijim bračnim parom koji su uživali u našem smehu i prepričavanju više nego sadržajnih dana. Moje najupečatljivije sećanje sa tog putovanja su lenjingradske “bele noći” uz minimum sna. I to da smo bile zadivljene viđenim, da nam je sve bilo lepo i zabavno.
Ne mogu da se setim da li smo piroške jeli na ulici Moskve ili Lenjingrada, dobro se sećam onog grubog papira u koje su bile “poslužene”, ali i njihovog savršenog ukusa. Doduše, kad imate 18 godina i nađete se na takvom mestu – sve vam je savršeno.
Odlazeći kod Vesne na rođendane, upoznala sam društvo sa kojim je odrastala, jako su me lako i brzo prihvatili i meni su ti susreti i druženje s njima uvek ostajali u najlepšem sećanju i često bili sinonim za smeh do suza. Ipak, jedan je bio poseban: prva godina studija, malo društvo i totalno lud provod… od kuće pa od jedne do druge kafane, a sve starim čika Slobodanovim „fićom“ koji sam ja vozila… jer Vesna još nije bila položila. Stigli smo do lađe na Tisi i osim po sjajnom provodu, pamtim taj njen rođendan i po tome što mi je na lađi uz muziku tamburaša i neko lepo vino, ostao kompletan studentski džeparac za taj mesec. Naravno, ne samo moj… Svakako je vredelo.
Planove oko studija poremetila nam je ljubav. I to njena.
Zaljubljena u pitomca Vojne akademije koji je po završetku dobio mesto u Koprivnici, istina, tada još u istoj državi, ali 300-tinak km udaljenoj od Novog Sada, prihvatila je njegovu ideju o venčanju posle naše druge godine. Plan je bio da ona odande dolazi povremeno, a da joj ja pomognem tako što ću slati beleške sa predavanja… i sve po redu. Naravno da od toga nije bilo ništa, ali se naše druženje nastavilo. Odlazila sam im u posetu, prijalo mi je njihovo društvo i gostoljubivost, i nije mi smetalo što me stalno kao slučajno upoznaju sa nekim kolegama njenog muža… koji su svi bili simpatični i zanimljivi momci i prijatno društvo, ali, na Vesninu žalost, ništa više od toga. Osim jednog, ali to je već neka druga priča.
Sećam se kako je njihov stan od mog prvog odlaska mirisao na dom i neku lepu harmoniju… koliko se Vesna uživela u ulogu domaćice i pažljive supruge i ne samo lepo snalazila u tome, nego i uživala. Od sređivanja i uređenja do kuvanja.
Osim neizostavnih palačinki koje smo uveli kao obavezan ritual još od početka mog druženja sa njenim mužem, spremala nam je i kuvala svašta – od supe do poslastica. Sećam se da mi se jako dopao pirinač sa pilećom džigericom, ali se na žalost, ni Vesna više ne seća kako je to spremala. Ja sam kasnije nešto improvizovala na tu temu… možda moj rižoto sa pilećom džigericom i liči, ali onaj njen je bio bolji.
Kada su se iz garsonjere preselili u velik stan i dobili pravu kuhinju, a Vesna se već lepo izveštila u spremanju hrane, onda smo krenuli i sa zajedničkim poduhvatima.
Jedan od njih su bile lignje.
Ja sam naučilada ih i čistim i spremam, malo od mame moje drugarice koja je poreklom sa primorja, malo od brata koji se školovao i u Zadru i Puli, ali i iz raznih kuvara i rado sam ta svoja saznanja delila sa Vesnom. I tako smo kupovale lignje i spremale ih sa uživanjem i entuzijazmom svojstvenom tim godinama.
U to vreme je u naše kuhinje ušla i torta pod nazivom „španski vetar“ koju sam pravila sa Vesnom prilikom neke od poseta.
Baklavu sa višnjama mi je ostala dužna… da me nauči da spremam, sa razlogom.
Koliko god da su te moje posete trajale, uvek nam je bilo žao da se rastanemo i uvek se tražio razlog da ostanem još koji dan. Jednom su me pratili i desilo se da bukvalno siđem sa voza u poslednjem trenutku… Istina, pojavio se povod u vidu zgodnog kolegekoji se tog puta zaista slučajno stvorio… ali činjenica je i da smo nas dve volele da budemo zajedno.
Vesnina mama sa kojom ja uvek rado popričam, zna da kaže da smo slične… ali bi to najčešće proisteklo iz nekog mog zastupanja (i) Vesninih stavova, a u stvari sam uvek imala utisak da je ona sve ono što ja nisam i da se sjajno dopunjujemo i odlično razumemo. Moja mama je nekom prilikom rekla: “Vesna ti baš kao da sam te ja rodila!” (na šta je Tanja, Vesnina ćerka, momentalno dodala: “A ja sam kao da me je Maja rodila!”) i to zaista nije slučajno: Vesna ima neke predivne osobine moje mame, a pre svega tu iskrenu toplinu koja se oseća tek nakon što je upoznaš.
Rat i raspad zemlje je Vesnu vratio kući. Muž je napustio vojsku, koja, istini za volju, nikad i nije bila za njega, a nastanili su se kod njenih roditelja.
Druženje smo nastavile i u tim ne baš srećnim godinama, a Vesna je ozbiljno razmatrala povratak na studije. Podržavala sam to, znajući da će se zaista samo u tome kompletno pronaći i verujući čvrsto da je vredno truda.
U međuvremenu su se snalazili, kao i što je i većina nas u tim vremenima živela od danas do sutra. Tu su počele da se uočavaju razlike između Vesne koja je ozbiljna, odgovorna, temeljna i njenog muža koji je sav „od danas do sutra“ , bez vizije, koncepcije pa čak i odgovornosti.
Bila sam verovatno među prvim osobama koje su saznale da je trudna. I radovala sam se toj bebi, nadajući se zajedno sa Vesnom da će biti devojčica. Slučaj je hteo da na porođaj Vesna ode iz moje kuće… i sad se šalim kako samo što se nije porodila u mojoj dnevnoj sobi. Uglavnom, Tanju smo dobili 31.januara 1993. Tačno na rođendan mog brata.
Obilazila sam je u bolnici, koristila svoju vezu u porodilištu da joj doturim parče rođendanske torte… i grabila tu njenu radost i sreću.
Ako je Vesna kao čovek, prijatelj i sve ono što sam o njoj znala i do tada bila sjajna, Vesna kao mama je zaista nešto čime sam zadivljena i iskreno oduševljena. Rezultat je dete za koje kažem da smo je onog dana kada se rodila crtali i zamišljali – ne bismo uspeli da je napravimo boljom od one kakva jeste. I znam da Vesni više od toga ništa ne treba…
Ako smo i do tada bile i dobre i bliske, rođenjem njenog deteta sa kojim sam se zavolela na prvi pogled, samo je taj odnos dodatno učvrstio i formirao još jednu neraskidivu nit i dodatno učvrstio vezu među nama.
Majčinstvo je mojoj Vesni ulilododatnu energiju, vratilo volju i samopouzdanje da se i zbog nje izbori za sebe i završi davno započete studije.
U međuvremenu je tata otišao svojim putem, što je u trenutku bio veliki udarac, ali kad sad pogledam na to i sve što je usledilo nakon toga – ispadne da joj je učinio uslugu. Bez tog formalnog oslonca (jer, suštinski, on nikad nije bio njen stvaran oslonac već obrnuto), i previše svesna svoje odgovornosti sa tolikom ljubavlju, posvećenošću i predanošću detetu, imala je i volje i snage da dođe do svoje diplome i opuštenije nastavi da radi posao koji ne samo da voli, nego je i suštinski deo nje. O tome da je kao majka u odnosu prema svom detetu bezmalo savršena, najbolje potvrđuje njeno dete. Ja je posmatram sve te godine, razgovaram sa njom, znam neke stvari koje možda i niko drugi ne zna… i iskreno mislim da je takva oprezna, temeljna, odgovorna – svaki put donela najbolju odluku. I znam da samo Vesna zna kakav je osećaj kada dete sa 18 pošalješ na 2 nedelje u Njujork ili nešto kasnije u Japan – ali mi je savršeno jasno koliko snage je potrebno da se uopšte donese takva odluka, a pogotovo da se dete ne optereti sopstvenim strahom.
Nakon diplomiranja, Vesna je u školi u kojoj je radila, priredila zakusku za kolege i tražila da joj ja to pripremim.
Uživala sam… trudila se još više nego inače a kada se radi sa tolikom voljom i ljubavlju – uvek sve i bude kako treba.
Švedska salata
Profiterole sa ruskom salatom
Kockice sa čajnom
Kako je zakuskapala u vreme posta, spremili smo nešto i za kolege koje poste.
Posna „urnebes“ salata
Kao poslasticu smo odabrali „Švarcvald“ tortu
Vesna je prijatelj na kojeg ne samo da možete da računate, već se uvek na svoj nenametljiv način nađe tu kada je potrebna. Bila je sa mnom na sve opisive i neopisive načine u periodu mamine bolesti i smrti i taj osećaj da je neko ne samo tu nego i suštinski doslovce brine o vama, malo ko zna da pruži kao ona. To se zadržalo na presimpatičan način i svih ovih godina posle. Njoj uvek „moram“ da se javim kad otputujem recimo na more i meni to beskrajno prija… jer je nekom i na taj način važno da budem dobro.
I ako mene uvek hvali i prepušta mi „prednost“ kad su u pitanju kuhinjske veštine, Vesna odlično sprema hranu i ima nekoliko stvari koje tako slatko jedem samo kod nje.
Karađorđeva šnicla
“Tiramicu”
Ima nekoliko mojih recepata koji su ušli u njenu kuhinju poput trouglića sa šampinjonima
Kada je sa svojim đacima putovala u Italiju na neku razmenu, trebalo je poneti nešto autentično, naše i od hrane… pa smo se opredelili za štrudle sa makom, pekmezom i orasima. Pošto su pripremane dan ranije, setila sam se maminog recepta za “masne štrudle” koje su zaista lepe i par dana nakon što se umese.
Zauzeti svakodnevnicom, sa manjkom slobodnog vremena, udaljene tih 40-tak km, naravno da se ne viđamo koliko bismo volele, ali su zato momenti kada uspemo da organizujemo neki zajednički ručak sa povodom ili bez, bilo kod nje ili mene – zaista prelepi, pogotovo ako je tu i Tanja.
Jedan ručak… taj put smo bile same, ručale smo napolju, ne terasi i pored obavezne supe sa knedlama spremila sam pogaču umesto hleba, junetinu sa sirom i slaninom, sosod šampinjona i rolat sa malinama.
Jednom je bio neki vikend, Tanja kod kuće, pa su me pozvale na “jako lep ručak” – piletinu sa ruzmarinom.
Šaljući Vesni ovaj tekst na pregled kako bih dobila dozvolu i da ga objavim, zamolila sam je i da mi ispiše neke od recepata shvativši da ih je mnoštvo vezano za nju… “kad volimo da jedemo pa još I da razmenjujemo recepte I iskustva”, rekoh. A I družimo se intenzivno evo već 37 godina (ako sam dobro izračunala).
