JANUAR

Moj svaki januar počinje i završava se tako da  poželim da ga izbrišem iz kalendara… ali, srećom, postoje dani zbog kojih to ne bih nikad uradila.

Od najranijeg detinjstva pamtim „čekanje“ tatinog rođendana… dan nakon dočeka Nove godine, Deda mraza i ostalih događaja kojima se kao dete neizmerno radujemo…Od kada nas je tata napustio nekog 23. januara, svaki naredni 2. januar ima drugu boju, pa i ta „tatina sarma“ koja je obavezno na stolu za rucak 02. januara svih ovih godina, ima drugi ukus… sa intenzivnijim ukusom začina tuge kako se smanjivao broj ukućana za trpezom…

Samo dan posle rodio se dećak na kojeg bi moj tata bio neizmerno ponosan, kao sto je bio ponosan uja njegovom ocu… I znam da je zbog te posebne veze izmedju ujaka i sestrića, moj brat zeleo da mu se sin rodi dan ranije… Ali, bolje je ovako – da po svemu izuzetan i poseban decak ima samo svoj datum, svoj dan i meni lično donese neku ravnotežu na samom pocetku tog radosno/tužnog januara… Sledeceg dana, u godini kada sam ja pošla u skolu, se rodio jos jedan sjajan čovek, neko čije prisustvo u mom zivotu ima poseban značaj i čini da se osećam živom i u najlepšim i u najmračnijim trenucima…

Drugog dana Božica rodio se neko ko je tiho, nenametljivo, ali pouzdano i suštinski prisutan u mom zivotu jos od polaska u skolu… I nije samo ona, već i njena dragocena porodica i svaki član pojedinačno – a postojanje tih I takvih ljudi daje smisao i suštinu najvažnijim životnim vrednostima. 

Iza toga 12 I 13. Januar su dva dana najveće tuge i najstrasnije agonije koju mi je život priredio… Dan kada je deo mene zauvek nestao sa padom nekog ko je bio deo svega u mom zivotu – i lepog i manje lepog. Kada smo bili mali, zbog male razlike, mamu su cesto pitali da li smo blizanci… Odgovarala je da nismo, ali da nekad i sama pomisli da – jesmo. Zbog neke posebne veze i odnosa koji smo imali bilo da smo u ljubavi ili svadji. Najčešće sam bila srećna sto ga imam, ali i kad me je nervirao, onako kako samo najrođeniji brat ume, uvek je bio neko moj, možda i vise nego što mi je prijalo, uvek je bio neodvojivi deo ne samo mog života nego i mene same. Odrastali smo, stasavali, sazrevali zajedno… voleli se i „mrzeli“, kako to obicno biva, ali smo uvek znali da smo tu – bilo da nam je to odgovaralo ili ne. 

Pamtim reči, zvuk, boju glasa mog Tome dok izgovara: „Tati nesto nije dobro“, pamtim svoj osećaj, pamtim trčanje uz stepenice uz koje nikad ni pre ni posle nisam znala da trčim, pamtim strah i nadu dok ga zovem i molim da me cuje… zvuk njegovog neprirodnog disanja, položaj u kojem se telo našlo kada je izgubio kontrolu nad njim… Zvuk sirene, glas lekara/tehničara dok ponavlja: „Branko, Branko… čujete li nas?“, nosila i njega na njima… Povukla sam mu nogavicu pantalona i pomazila ga poslednji put… Za nekoliko sati sam od nekog ko nam je citav zivot  vise od prijatelja, saznala ono sto sam od prvog trenutka osećala: da nema nikakve nade… 13. januara uveče se sve završilo…i počelo sasvim nešto drugo u mom životu. Možda se spolja i nije baš sve promenilo, ali unutra jeste. Zauvek.

Dugo sam imala užasno težak, neprijatan osećaj na formalno ili suštinsko pitanje: „kako si?“ Pravi odgovor, dugo nakon tog 13. januara, bio bi: „Ja vise nikad neću biti dobro“. Sad sam naučila da je ovo neko drugačije “dobro”, ne sasvim I ne potpuno, ali ga izgovorim i to čak bez one strašne hladnoće u utrobi.

23. januar je datum u kojem smo iznenada ostali bez tate. Ali, mnogo godina kasnije, tri godine pre tog kobnog 12. januara, baš 23-eg, na godišnjicu tatine smrti,  je „neko“ od nekud poslao upozorenje njegovom sinu… I nakon tog udara i bolnice, ispitivanja, lečenje.. samo dva ipo meseca kasnije praktično je nastavio  tamo gde je stao. Činilo se tad i bez posledica. Posledice su se, na žalost, u svom najgorem obliku ispoljile malo manje od tri godine kasnije… 

Pored muškog okruzenja u familiji, odrastala sam i u društvu isključivo muških vršnjaka. Ostala je kao anegdota priča moje mame kako se, budući komšija nakon što je kupio plac, široko, veselo osmehnuo kada je zateko nju sa mnom u naručju: „pa ja nisam kupio samo plac vec sam nasao i snajku! Imam sina od pet meseci“ Ja sam tada imala dva I u stvari i ne pamtim život bez tih mojih drugova iz detinjstva, njega, rođenog 27. januara, i dve godine mlađeg brata, čiji je rođendan u maju, dve nedelje posle mog Ja se ne sećam da smo se ikad posvađali, čak ni kao deca, da smo ikad imali bilo kakav nesporazum… prosto se podrazumevalo da se lepo slažemo, da smo tu jedni za druge, da smo nekako – naši. Najlepši deo je da je tako i dan danas. 

Smrt mog brata je nešto najstrašnije što sam morala da preživim. Ali, uz sav bol i sve te teške osećaje, od početka je postojao jedan koji sve čini podnošljivijim: potpuno sam sigurna da je sa ljudske i medicinske strane učinjeno sve što je bilo moguće da mu se pomogne. Od pomoći našeg porodičnog lekara-anđela moje divne drugarice, oko poziva hitne pomoci i činjenice da su stigli u roku kraćem od 15 minuta, preko (opet) njene nadljudske intervencije da se on što pre pošelje u Novi Sad, preko dočeka, prijema i svih pregleda u novosadskoj bolnici od strane kolega i uz prisustvo druga iz detinjstva pa sve do njegovog poziva kada je sve bilo jasno… Sećam se njegovog: „Izvini sto sam ti ovo rekao“ i činjenice da sam i tad, tako očajna i potpuno utučena znala da na svetu ne postoji osoba od koje bih to želela da čujem pre nego od njega… I da smo imali svo materijalno bogatstvo ovog sveta, ne bismo mogli da platimo tu iskrenu želju i napor lekara da se učini baš sve za život mog brata. 

Isti čovek je na sebi svojstven, poseban i dirljiv nacin bio za mene tu i tih dana… ali ne samo tada. Srećna okolnost je da se vratio da živi u svojoj porodičnoj kući i da smo ponovo i formalno komšije, ali najsrećnija „okolnost“ je što je to neko moj… na najprirodniji i najlepši način. 

I kako se mesec završava, stižemo do njegovog poslednjeg dana… onog, u kojem se samo 15 minuta pre ponoći rodio moj brat. Volela sam njegove rođendane od detinjstva samo malo manje nego svoje… jer smo se okupljali – porodica, rodbina, prijatelji… društvo. Besmisleno je i pričati o nedostajanju… jer tu nije najveći problem što mi nedostaje on već što meni nedostaje ogroman deo mene same. 

Drugarica iz najbliskijeg okruženja je baš na taj datum rodila jedno od najdivnije dece koje sam imala sreću da poznajem, pratim, uživam u njemu. I danas stoji šala kako je malo nedostajalo da se rodi u mojoj dnevnoj sobi, ali ipak najviše volim opasku njene majke izrečene nakad negde u polušali: „Majku mu, ja kao da sam samo u tebe gledala kad sam bila trudna!“ zbog neke od osobina koje delim sa tim predivnim detetom. U stvari, samo za nijansu mi je draža njena izjava pred svojom i mojom mamom: „A ja sam kao da me je Maja rodila!“. I sve dok smo 31.01. slavili dva rođendana, nisam razmišljala o tome koliko će, u stvari, biti važno to što se ona rodila baš tog dana… Važno je, jer od kada je njegov rođendan obojen tugom, tu je ona da ga preboji srećom i radošću što postoji… što je takva kakva je… a ja često ponavljam da, da smo je „crtali“ u danu kada se rodila, ne bismo mogli da je nacrtamo boljom od onoga što smo dobili I što ona zaista jeste… Beskrajno sam zahvalna što se rodila baš tog dana… da mi da razlog da i čitav januar ispratim sa tim osećajem da u njemu postoji i nešto neprocenljivo dragoceno…