Deda Cveta i baba Zorka

Deda Cveta je bio dedin rođeni brat. Moj utisak je da su se veoma razlikovali, pa su se tako razlikovali i svi njihovi odnosi: prema životu, porodici, deci, okruženju…

I ako je za vreme u kojem je živeo bio retko obrazovan čovek i, očevici kažu, veoma značajan i uticajan na poslu, ja ga pamtim samo kao blagog, izuzetno nežnog i toplog čoveka … možda i zato što je prema meni uvek bio takav.  

Pamtim njegove posete. Uvek je dolazio biciklom i uvek prekidao razgovor sa dedom onog trenutka kada bih se pojavila, kako bi me pozdravio i razmenio sa mnom nekoliko reči. Deda je znao da bude različito raspoložen kako prema nama, tako i prema bratu, pa ćak i da prokomentariše nešto negativno, ali ono što sam zapamtila je da me je deda Cveta uvek branio na svoj blag, ali vrlo ubedljiv način.

Kao deca, ne sećam koliko smo često odlazili kod deda Cvete i baba Zorke u posetu, ali smo, za pravo čudo i Brane i ja te posete voleli. „Za pravo čudo“ kažem, jer deca najčešće ne vole posete gde nema dece ili nisu u centru zbivanja. Obično bude dosadno. Kod njih nem je uvek bilo nekako lepo, možda i zbog tog prostranog, „starinski“ uređenog stana gde je, činilo se, uvek sve na svom mestu, ali se uvek osećala lepa, topla, domaćinska atmosfera sa nekim posebnim stilom. Ja sam zapamtila i klavir koji je bio tako privlačan… ali na žalost, kako će se ispostaviti kasnije, nisam imala ni trunku muzičkog talenta.

Baba Zorka je bila moja definicija dame. Uvek odmerena, uvek besprekorno uredna sa lepim domaćinskim manirima, beskrajno prijatna i draga. Uvek je imala čime da nas posluži, a njen ukupan odnos prema svima je bio sličan deda Cvetinom, uz dodatak one tople, ženske nežnosti i neskrivene naklonosti naročito prema deci. Tata je bio prvo muško dete među braćom u familiji, dugo čekan i veoma željen. I uživao je privilegiju familijarnog mezimčeta pa je, valjda u sklopu toga i mama bila vrlo lepo prihvaćena. Više puta je prepričavala događaj sa nekog od prvih susreta sa deda Cvetom i baba Zorkom kada je odbila još jednu čašu vina uz komentar: „Ne mogu… počeće da mi ide u glavu!“ Deda Cveta joj je uz svoj blagi osmeh, diskretno došapnuo: „Snajka, nemoj to da kažeš jer svakom ide tamo gde je prazno!“  Bila je to simpatična šala koju je mama tako i prihvatila i rado je prepričavala.

Kod nas u kući je mnogo puta prepričavana jedna naša poseta, bili smo prilično mali, kada nam je baba Zorka iznela neko posluženje, a Brane i ja, po navici, podelili međusobno i odmah sve pojeli. Mama nas je opomenula, baba Zorka nas branila i donela još… mi ponovili podelu i pojeli sve. Posle trećeg puta smo krenuli kući i već u kolima dobili vaspitnu kritiku, objašnjavanja i sve se završilo zaključkom: „Kad vas neko posluži, nikad nemojte da pojedete poslednje iz tanjira!“ To sam ja vrlo brzo primenila i objasnila… naravno tamo gde nije trebalo i kad nije trebalo, pa je porodična anegdota tako upotpunjena.

Pored velikog poštovanja i respekta koji je imala za tatinog strica i strinu, znam da ih je mama veoma volela. Nekako su se uklapali u njen red, disciplinu i poimanje svega i volela je sa njima da razgovara, volela je i rado slušala i primenjivala njihove savete i mišljenja.

Jedino sa čim sam vodila neki vid rasprave sa deda Cvetom, bila je priča o neslednicima. Koa i svaki, ili bar većina muškaraca sa ovih prostora i on je imao tu potrebu da mu se „nastavi loza“. Obožavao je svoju unuku, kažu svi da mu je i pored sina, ćerka bila miljenica, ali to nije imalo veze sa potrebom da se prezime ponavlja. Moje uverenje je da prezime samo po sebi ne znači baš ništa, da se „loza“ čuva jednako kroz ženske kao i kroz muške potomke i uvek sam se šalila kako i Engleski dvor kao izuzetno tradicionalan i „zatucan“ priznaje žensku decu za naslednike krune, a mi se i dalje držimo toga da se bez muških naslednika „gasi loza“. Ipak, bio je prva osoba kojoj sam javila kada se Aleksa rodio i prvi komentar je bio, sa ogromnom dozom radosti: „Dobio sam naslednika!“

Još nešto po čemu je deda Cveta kod nas ostao upamćen su – višnje. Imali su salaš u blizii grada i tamo i višnje. Deda Cveta bi lepo otišao biciklom, nabrao višnje i doneo nam. Mami je bilo neprijatno, mnogo puta mu je rekla da nas pozove da bar oberemo, dovoljno je što nam višnje poklanjaju, ali on je bio uporan da ima dovoljno vremena, a to mu nikako nije teško… I tako je bilo godinama.

Sa tim istim višnjama je baba Zorka pravile njene čuvene kolače koje smo svi veoma voleli i rado jeli. Ja ga pamtim i kao omiljeni kolač njene unuke. Nemam taj tačan recept, ali to su jedni od onih sa žutim testom preko kojeg idu višnje. Strina, pošto ih je dete volelo, je i sama pravila te kolače po baba Zorkinom receptu, ali se uvek žalila kako višnje potonu na dno i sumnjala kako baba Zorka ipak ima neku tajnu koju nije podelila. Tetka Mira je otkrila „tajnu“ gledajući svoju majku kako pravi kolače: Suština je u količini višanja koje se upotrebe. Baba Zorkina „mera“ je bila čitava tegla. Zato višnje i ne mogu da „potonu“ na dno – previše ih je.

U nekim svojim (a i njihovim) kasnijim godinama, ja sam ih često posećivala i gledala da pomognem ako nešto mogu. Oboje dece, tetka Mira i čika Nebojša, žive u Beogradu i dešavalo se da im treba pomoć za neke svakodnevne potrebe. Imali su sreću da su oboje bili dosta vitalni i uglavnom mogli sve sami, ali je bilo situacija sa poledicama, lošim vremenom i sl. kada bih ih nazvala telefonom i tražila da mi kažu šta im treba da donesem, kako slučajno ne bi izlazii. Verujem da je ta vitlnost i dobro zdravlje posledica ne samo genetike već i vrlo dobre i uravnotežene ishrane koju je baba Zorka forsirala.

Pored tetka Vide, sigurna sam da je baba Zorka najbolja kuvarica i domaćica koju sam upoznala. Zajedničko im je to da su obe uvek prihvatale savete i bez imalo sujete saslušale kad neko ima neku bolju ideju ili metod pripreme hrane, razmenjivale iskustva i način pripreme hrane, ali i prihvatale tuđe savete i usvajale recepte, ekspreimentisale, prilagođavale ukusu. Zapamtila sam priču o pasulju iz vremena kada je deda Cveta službovao u konzulatu u Budimpešti i čitava porodica tamo živela. Deda Cveta i još nekolicina muškaraca iz društva u kojem su se kretali su stalno išli negde na pasulj i pričali o njemu i tome kako bolji nisu jeli. Mislim da je u pitanju bio neki kafanski. I kako ni jedna od njihovih žena nije uspevala da zadovolji postavljen standard i kriterijum sa pasuljem koji sprema, konačno su upitali kuvaricu u čemu je tajna. Jedina razlika između tog i pasulja koji su žene kuvale je bila u čenu-dva belog luka koji se stavi u vodu u kojoj se kuva pasulj. I kada bi se pominjao pasulj, baba Zorka bi obavezno to napomenula… da „tajnu“ tog tako dobro ocenjenog pasulja, nesebično podeli i sa drugima.

Ja sam jako volela da se, prilikom tih mojih poseta, zavučem kod baba Zorke u kuhinju i pričam sa njom. O svemu. Volela sam njene savete i iskustva i dosta toga sam nastavila da primenjujem i to ne samo u kuhinji. Sećam se razgovora o prženju krompira.

Već pod uticajem priča o nezdravim masnoćama i njihovoj primeni, naročito kod pržanja hrane i ponovljene upotrebe, razmenjivala sam ta saznanja sa baba Zorkom, veoma zainteresovana za njeno mišljenje. „Ja pržim krompir na ulju, ali na vrlo malo, dok se peče ne mrdam od šporeta, stalno mešam i onda nema potrebe da se prži u dubokoj masnoći“

Jednom sam dobila poziv na mladi grašak. Bilo je to izuzetno lep i ukusan ručak čija osnova je bio baš taj mladi grašak iz njihove male bašte. Rano tog proleća me je baba Zorka zamolila da joj kupim seme graška (više se ne sećam sorte), jer ga je ona uvek sejala sama zato što toliko mlad kakav voli, nikad nije mogao da se kupi na pijaci. I zaista je velika razlika između tog graška i onog Macinog jednako mladog i bilo kojeg drugog koji se može kupiti.

U društvu prijatelja sa kojima su se viđali, baba Zorka je bila poznata po reform torti. Ja nisam sigurna da li je recept koji imam isti kao i onaj po kojem je ona pravila, ali se sećam da smo ih poredili i da je to uglavnom bilo jako slično (reform torta se pravi u svakoj kući, ali retko se sretnu dva identična recepta).

Meni se jako dopadala i baba Zorkina Moka torta za koju takođe nemam njen recept, samo primenjujem savete koje sma dobila i to je manje-više to. Savet je glasio otprilike: „Nema tu posebnog recepta, samo u tortu sa orasima i čokoladom dodaš kafu“. Isti savet sam dobila i za tortu sa pomorandžom koja je, takođe bila veoma ukusna i ja je i danas vezujem za baba Zorku.

Jednom prilikom nam je baba Zorka donela kolače sa orasima i suvim grožđem (koje do tada ni Brane ni ja nismo voleli u kolačima) koji su nas oduševili. Savet oko suvog grožđa je jednostavan: „Samo ga pre upotrebe potopi u rum ili vodu ako nećeš ukus ruma“. Kolač se zove „Čudo torta“ i ušao je u redovnu primenu kod nas u kući.

Deda Cvetin komentar je bio da se Branetu dopadaju zbog ruma.

Posećujući ih i družeći se sa njima koliko mi je vreme dozvoljavalo, gledala sam ih kako stare i suočavaju se sa tim da je sve više onoga što ne mogu sami i to im je obojima jako teško padalo. I ako nisu puno pričali o tome, u želji da nikog ne opterećuju, po nekad bi se baba Zorki otela rečenica: „Starost je teška“ i znala sam za brigu i strah koji imaju u pogledu onoga što ih čeka.

Deda Cveta se razboleo početkom jednog leta… i bilo je jasno da se bolest zove starost i slabost organizma.

Pred odlazak na more te godine, obišla sam ga i doslovce smo se pozdravili ne izgovarajući ono što je svima bilo jasno – da je to zaista bio pozdrav… I ako je bio star  i život mu se završio sasvim prirodno i nekako tiho, bilo mi je veoma žao kada sam dobila tu vest.  Za razliku od njega, baba Zorka je delovala mnogo vitalnije i njena bolest je došla naglo, i odnela nam je samo godinu dana posle… I što kaže tetka Mira, nju kao da nam je neko ukrao. A u stvari je to ista ona priča da ti jaki i nesebični ljudi kada osete nemoć svog tela, jednostavno prestaju da se bore za život kako nikog ne bi opteretili sobom. Bolest se može zvati različito, medicinska dijagnoza uvek postoji, ali ljubav i briga za druge su ono što zapravo odluči o kraju njihovih života.

U nekom kasnijem susretu u ambijentu deda Cvetinog i baba Zorkinog doma, dobila sam nekoliko najlepših recepata za sitne kolače. Najpre smo se Jasmina, moja sestra a njihova unuka i ja, uhvatile nekih jako lepih kiflica sa bademom. Posle sam probala i „žute“ keksiće koji su takođe imali savršen ukus. Recepti potiču od jedne bake, ako sam dobro shvatila, svekrve baba Zorkine drugarice, polu Nemice, polu Mađarice, poznate po sjajnim kolačima i jako preciznim merama i odgovoru na pitanje da li hoće da da recept: „Mogu dam recept! I onako neće da uspe!“

Ista žena je, kažu, pravila i savršenu doboš tortu koju i sama veoma volim i rado pravim.