Tetka Vida

Žena čije carstvo je bila kuhinja je svakako mamina starija sestra, moja tetka Vida.

Kako se udala dosta mlada, tako su i njeni sinovi dosta stariji od nas, a kako nije imala ćerku – nije teško pogoditi da smo se odlično slagale i jako volele.

Kako bih je opisala?

Jedostavna, fina, nekako rođena da bude domaćica sa velikim „D“ i da u tome uživa.

Postavljala se tako kao da je jedva čekala da ima kome da „ugađa“ i ispunjava želje, ništa joj nije bilo teško, a mi smo godinama mami „probijali glavu“ kako nam je tetka Vida donosila doručak u krevet.

Kada ona, bilo mami ili mlađoj tetki kaže nešto kao: „Ja to ovako pravim“ to postaje zakon, i više niko ne postavlja pitanje da li je tako bolje ili ne: tetka Vidi se po pitanju kuhinje i spremanju jela verovalo bezrezervno.

Sa pažnjom je čitavog života prikupljala recepte i savete od drugih, nikad joj nije bilo teško da pita, ali ni da sama proba, eksperimentiše, dođe do nekog sopstvenog ukusa.  Ja sam volela da, nakon što sam počela da se muvam po kuhinji, čujem maminu opasku: „Ti ko’ tvoja tetka Vida“ ili „Tebe kao da je tetka Vida rodila“. Volela sam tu ženu, njenu neposrednu toplinu, njenu ljubav prema meni i drugima. Poput Laze, uvek je bila raspoložena da nekom drugom učini zadovoljstvo. Čak i kada su stigli njeni unuci – svrstavala me je zajedno sa njima i ono najlepše iz kuće ravnopravno delila na njih i na mene.

Uvek sam sa uživanjem i radošću odlazila i boravila kod tetka Vide. U porodici se dugo prepričavao događaj kada je teča službeno bio u Zrenjaninu i pozvao me da pođem sa njim. Iako sam imala samo 4 godine – znala sam šta hoću. I tako su me spakovali pa smo on i ja krenuli vozom za Kovačicu, gde su tada živeli.  Kad smo izašli iz voza u mrak (nije bilo struje), teča se uplašio da ću početi da plačem… Ali, meni je bilo zabavno, i sve je proteklo bez problema. Kad smo stigli kod tetka Vide, nisam propustila da ispričam kako je teča pričao sa nekom tetom u vozu… Godinama su se svi na to smejali.

Dok sam bila tako mala, bilo da sam u gostima kod tetka Vide sa bratom ili sama – birali smo šta će nam kuvati i kakve poslastice će nam spremati. Kasnije, kada sam poodrasla, i dalje sam volela da odem kod tetka Vide, ali sam se zavlačila kod nje u kuhinju, malo zato da joj pomognem a mnogo više da sa njom razgovaram i „skupljam znanje“.

Sve to je toliko „usvojeno“ i kod mame i kod mene da je jako teško uopšte razdvojiti i setiti se šta se sprema po tetka Vidinim uputstvima i savetima.

Posebno lepo i vredno u tetka Vidinom pripremanju hrane je to što je jednako pažnje poklanjala i najjednostavnijim jelima kao i onima za koje zaista treba imatio neko umeće. U stvari, njoj je sve bilo „za čas“, njoj ništa nije bilo dovoljno komplikovano da se tome ne bi i posvetila.

I danas od tvrdog hleba pravimo „Hleb sa šunkom“ (mislim da je naziv mamin… tetka Vida je to spremala  „iz glave“ i bez recepta i naziva) i ideja je zaista odlična… tim pre što je vrhunski jednostavna.

Hleb sa šunkom

Za nijansu komplikovanija je „Bugarska pogača“ (odlična za iznenadne goste i strašno zahvalna za improvizaciju)

U vreme kada se još nije ni znalo šta je pizza (npr. kod nas je u to doba postojala samo jedna picerija u gradu, a mi bili suviše mladi da bismo izlazili) tetka Vida je od negde dobila „recept“ i uputstvo i tako počela da je pravi. Pošto je brat jako voleo pizzu, mama je često spremala… sa promenljivim uspehom. U stvari joj je trebalo vremana da shvati da to testo ne treba da bude debelo kao kolač, kao i da gore ne ide baš sve što se nađe u kući (kao npr.  komadi pohovane šnicle zaostale od ručka). U svakom slučaju, uz naša uputstva i korekcije,  i mama je lepo savladala tehniku pa su se proslave naših rođendana teško mogli zamisliti bez pizze.  I to prave domaće.

Recept je od tetka Vide (prepisujem ga u originalu iz mamine sveske sa receptima)

domaća pizza

Godinama kasnije (biće o tome reči) sam bila u prilici da sama otkrivam i savladavam tehniku pravljenja pizze,  ali napominjem da je ova koju je moja mama pravila po receptu od tetka Vide kružila među mamama naših prijatelja jer su svi bili oduševljeni.

Kad je veće društvo bilo prisutno, mama je iznosila pizzu tek kad ispeče bar dva velika pleha jer je vladala prava otimačina.

U kućnoj varijanti, za nas, pizza je često bila mnogo „siromašnija“, bez pečuraka i maslina, često i sa domaćim sirom umesto kačkavalja. Nismo se bunili… naročito ne brat.

Uz nekoliko vrsti kolača koji se uredno prave u našoj kući, zadržalo se tetka Vidino ime.

Najbolje žerbo kocke koje sam jela ili pravila su upravo tetka Vidine.

Ipak, najkarakterističniji kolači koje je tetka Vida pravila su štanglice od oraha i puslice sa lešnikom

Moj favorit su uvek one sa lešnikom. Moja mama je volela i „Čupavu pitu“ i „Londonske štanglice“ s tim što je kod nje u internom „kuvaru“ čupava pita prekrštena u – neravnu. Naime tetica, mamina mlađa sestra koja je dugo živela sa nama, ima fobiju od svega što na bilo koji način podseća na dlake.

Kod tetka Vide smo sa zadovoljstvom jeli i suv kolač pod nazivom „Voćna vekna“ (i nastavili da ga i sami pravimo). Odličan je kao posluženje uz npr. kafu ili čaj.

Pored mnogo torti koje je pravila i koje smo svi sa uživanjem jeli, ona koju prvo vezujem za tetka Vidu je boemska.

Inače, od tetka Vide sam naučila da torta koja se nosi u svadbu ili na poklon ne mora da se nosi – cela, odnosno krajevi mogu da se iseku pa se torta tek tad „završi“ – kako bi oni koji ne idu u goste mogli da je probaju. „Šta oni znaju koliki je moj pleh“ objesnila bi tetka Vida.

Boemska torta

Ista priča važi i za voćnu tortu i to onu „najobičniju“ koju i dan danas sa uživanjem pravim i pojedem. Prvi put  sam je jela iz tetka Vidine okrugle tepsije (jer ju je toliko navlažila da se raspadala), a donela nam je tu tortu na poklon jednom prilikom kad su dolazili u goste. Kad su gosti otišli, ja sam preostali deo pojela iz te tepsije u jedno 2-3 puta. Jednostavno: nisam mogla da se zaustavim, toliko mi se dopala. Pravi se krajnje jednostavno.

Voćna torta

Ja sam nekako i počela da se kuhinjom bavim od torti i kolača. Istina, to su prvo bili kolači koji se ne peku, nekako sam uvek zazirala od rerne.Sve do „španskog vetra“ koji je u porodicu unela Rada, žena tetka Vidinog starijeg sina, mog omiljenog brata iz detinjstva, a inače jedna sjajna žena koju mnogo volim valjda od prvog dana kad sam je videla.Kad su u pitanju torte, ja nisam neki ljubitelj istih: nikako ne volim kore. Znala sam da, kad se torta dovoljno pojede da se spakuje u kutiju i stavi u frižider, odsečem parče i pojedem samo fil.

Zato je „španski vetar“ sa korama od belanaca koje se stapaju sa filom – za mene bilo otkriće. Tim pre što jako volim ukus lešnika.

E sad…

Mama je imala dobru volju da mi pravi tu tortu, ali se uvek mučila sa korama (ili su bile nepečene, pa nije mogla da ih izvadi iz pleha, ili bi izgorele) tako da je nekako prirodno bilo da pokušam ja.

Meni je odmah pošlo za rukom da ih napravim kako treba i kad se u to uverila – mama se više nije mešala. I uopšte, sa njom je sjajno sarađivati: ako nešto znaš bolje – uzmi i radi, niti će se mešati, niti pametovati, niti pokušavati da utiče na to kako će se nešto raditi. Jedino uzme da opere sudove… pošto ja znam da npr. uzimam čistu kašiku sve dok ih sve ne isprljam.

Španski vetar

Rada je, inače majstor i za kolače i uopšte za kuhinju.  Da kuva je učila od tetka Vide i to – telefonom. Jer, kad se udala – otprilike je znala samo jaje da ispeče (to je njena priča). I pošto su živeli daleko i od njenih i od njegovih roditelja, kad treba nešto da skuva, zvala je tetka Vidu za uputstva. 

Ranije sam često odlazila kod njih i nikad se nije desilo da ručak ne bude odličan, zaista se sjajno snalazi u kuhinji.

Torte i kolači su joj posebna specijalnost, tim pre što i ona veoma voli da ih jede. Ostala je priča iz svadbe njenog devera, kada je jedan rođak video sa punim velikim tanjirom kolača i u prolazu upitao: „Šta ćeš sa tim?“. Sedajući za sto, uz osmeh je najprirodnije odgovorila: „Da jedem!“ Inače je i niska i sićušna i odlično izgleda… i ne liči na nekog ko je u stanju da pojede toliku količinu kolača. I to sa uživanjem.

Inače moj brat, a njen suprug  je, takođe, veoma vešt u spremanju jela, s tim što je njegova specijalnost sve ono što je od mesa. Ja se sećam kako su on i moj tata, ovde kod nas, špikovali ovčiji but. Istina, samo su ga njih dvojica i jeli. I, naravno, pojma nemam kako su ga spremali ali se sećam kako ga je tata ispečenog i pripremljenog sa uživanjem sekao na tanke šnitove gde se u svakom komadu nalazio komad šargarepe. Izgledalo je primamljivo, ali ne dovoljno da me tata ubedi da probam.