Sneža

„Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!“

Ernesto Sabato

Prvo što sam uočila prilazeći joj posle nenormalne jurnjave kolima da stignem na bus za more koliko-toliko na vreme, bio je – osmeh. Drag, poznat, sasvim – moj. Zagrlismo se kao dve bliske osobe odmah na početku i jednostavno, odmah je bila nekako sasvim moja.  Put do Zakintosa, i ako prilično dug sa svim stajanjima i zaustavljanjima, protekao je i brzo i lepo. Naročito za mene… jer je bilo mesta u busu i veći deo sam prespavala opružena u šaragama. Pauze smo provodile u priči i smejanju a ono što sam odmah zapazila je činjenica da smo se prepoznale i u tome da u svemu tražimo i pronalazimo ono lepo. Sa takvim stavom i u tekvom društvu – letovanje ne može da ne bude od onih „za pamćenje“ . Krenule smo na odmor  sa stavom i odlukom da ćemo uživati i jednostavno nije bilo načina da nam ne bude – lepo.

Sećam se i ulaska u dvorište mesta gde smo bile smeštene zajedno sa još jednim drugarom. Napolju su sedeli gosti iz prethodne smene, puni kritika svake vrste (loše vreme, nedovoljno sadržaja po njihovom ukusu, pa im je – dosaddno…)sa jasnom željom da što pre krenu kući. Nas dve smo se najpre pogledale, pa se glasno zapitale: „Šta je sa ovim ljudima?“ Istina je da je bio malo mračan dan, istina je da je padala i neka kišica, ali istina je da smo se nalazile na jednom od najlepših ostrva, da smo bili udaljeni 100-tinak metara od mora, i da je naš odmor zavisio samo od nas.

I ako smo u agenciji zamolili da u smeštaju dobijemo razdvojene krevete – dva su bila spojena.  Nije nam smetalo,  svesne da ćemo tu samo prespavati.

Ostavile smo stvari i nestrpljivo krenuli u šetnju. Drugar je već letovao na Zakintosu pa je imao neka saznanja i pokazao nam po neko mesto, nas dve smo se bacile u istraživanje: malo zajedno malo svaka za sebe.

Upravo je to bio najlepši deo. Niko nikog nije opterećivao, svako je bio samostalan, ali i potencijalno dobro društvo. Još u busu smo se sprijateljili sa dvoje mladih Nišlija i baš sve je funkcionisalo opušteno, veselo, lepo… onako kako na odmoru i treba da bude.

Sa našim drugom smo se družile preko dana, jer smo zajedno rentirali auto, ja sam preuzela pripremu hrane, i već nakon prvog obroka  mi je dodatni podsticaj i uživaje davala i Sneža sa svojim iskrenim pohvalama i sjajnim apetitom i otvorenim uživanjem sa kojim je jela. Oduševljavala se špagetama karbonara, ali i običnim toplim sendvičima za doručak. Uveče smo se razilazili na različite strane, jer je ona volela da se nađe na onim dinamičnim mestima za provod, a ja baš i ne… ali niti je ona imala potrebu da ja idem sa njom, niti ja da mi ona ili bilo ko pravi društvo u šetnji pored mora.

Sneža ima naviku da ujutro prvo popije kafu. Pošto bi legla kasno, a mi je budili relativno rano, počela sam to da radim tako što bih joj najpre skuvala kafu. I ako ja mogu da popijem jednu kafu u nedelju dana (otprilike), sa njom je to postao neizbežan ritual još prilikom tog prvog letovanja. Bazajući po ostrvu, nailazili smo na prodavce domećeg vina, pa smo kupile „da probamo“. Ubrzo smo kao obavezan „dodatak“ večernjem obroku dodale i vino.  Sećam se, poslednje večere te godine, pred sam obrok smo ustanovile da nemamo dovoljno vina. Dragan se, kao kavaljer, ponudio da ode da nam kupi. I onda kreću naša „uputstva“: „Kupi crveno, gledaj ako ima poluslatko… ne slatko… vidi da je staklena boca sa ovakvim čepom…“ on onako zbunjen gleda (verovatno se već pokajao što je krenuo da nas usluži) i videvši mu taj izraz lika, odjednom pitam Snežu: „E, koliko smo mi ovde vina probale?“ (inače, nikad nismo kupile dva puta isto – jednostavno nismo naišle na isto mesto, a nije nam bilo ni preterano važno) pa dodam: „A je li bilo neko koje nam se nije dopalo?“ Tog trenutka smo obe prasnule u ludački smeh! I rekle Draganu da kupi bilo koje… biće dobro. I bilo je… jer je nama sve bilo – dobro.

Od tog prvog zajedničkog odmora i potpuno jasno ispoljene naklonosti prema Grčkoj, za mne je sve što je vezano za Grčku vezano i za Snežu.

Naučila sam da pravim grčku musaku onako kako se meni dopada i odmah to podelila sa njom.

Ista priča je i sa pitom sa sirom i zeljem/spanaćem, ali i sa paprikama punjenim fetom i maslinama.

Jedna večera te godine u lepo sređenom ribljem restoranu, donela nam je lepo i dragoceno poznanstvo sa jeko dragim vlasnikom koji je dobio titulu „naš Grk“. I uopšte, kada se prisetim i tog prvog zajedničkog odmora i svakog narednog, osnvna crta je neverovatna opuštenost, uživanje i nenormalno mnogo smeha. Na sve i svašta. To jednostavno ne može da se prepriča… jer nikad ne bude toliko zanimljivo. Ali, mi se i sad obe zasmejemo na pomen jaja, vina, kupoholičarskih sklonosti (mojih), njenog bakšiša konobaru kad plaća račun za vino… ma na sve što nam padne na pamet.

U dva različita grada, sa puno posla koji oduzima mnogo vremena, ne uspevamo da se viđamo koliko bismo možda želele, ali od kad je znam, Sneža je neko ko je jednostavno tu… onako, lepo, prirodno kako već to bude sa osobama koje su jednostavno – bliske.

Jednom prilikom kada smo se dogovorile za susret, sasvim spontano i baz najave, razmenile smo poklone. Ja sam uvek imala taj neki „kult poklona“ gde ono što poklanjam uvek vezujem za dragu osobu kojoj je namenjeno i uvek se trudim da poklon bude sasvim ličan. I iskreno uživam u čitavom procesu… od ideje do realizacije. I volim tu radost na dragom licu kada je poklon uručen. Poklon koji sam tom prilikom ja dobila od Sneže prevazišao je sve što sam do tada smislila i poklonila… Bila je jedna od prvih osoba koja je čitala ove priče. I čitajući priču o Lazi koja jeste i jedna od meni najdražih, dobila je ideju da m pokloni stalak za kolače sa pčelicom i mojim imenom. Prelep je… i od kad ga imam, uvek na njega stavljam kolače za posebne prilike, uključujući i ćesnicu koja jeste simbolično vezana i za Macu i za Lazu i za Idvor i – pčelicu. Stalku odlično pristaju i mafini.

Godinu dana nakon tog prvog letovanja, svašta se iskomplikovalo kod obe, nekako se nikako nismo uklapale sa terminom odmora i na kraju smo otišle svaka za sebe, na isto mesto, ali tako da uklopimo maksimalan broj zajedničkih dana (otprilike pola). Pored obaveznog krsatenja oko ostrva, da ponovo vidimo sva ona najlepša mesta i okupamo se u tirkiznom moru na Navaju, iznajmile smo i skuter i zabavljale se tražeći  mesta koja smo videle, ali i pronalazeći neka nova, zanimljiva. Otišla je pre mene… koja je to radost bila kad smo se srele! Jednostavno, prijale smo jedna drugoj i to zajedničko vreme nam je bilo ispunjeno i lepo na sličan način.

Baš mi je bilo nešto tužno kad je odlazila… samo sam se trudila da ne pokažem, svesna toga da je i njoj žao… U stvari, ljudi će uvek reći da vole more, ali ja sam malo puta naišla na takvog zaljubljenika u more i sve vezano za more, kakve smo ona i ja. I sve je to povezano… sve nas to prilično spaja, jednako kao i ta želja za uživanjem i sposobnost da u svemu pronalzimo lepu stranu.

Zato smo sledeće godine uplatile junsko letovanje čim su izašli prve ponude i aranžmani. I uživale čak i na tom malom, mirnom ostrvu gde je najdinamičnije mesto bila naša terasa! Uvek ćemo se sa radošću sećati posete Atini, neplaniranih kupovina i ukupnog sjajnog doživljaja. I obilaska ostrva skuterom… uključujući i jedan slučajno otkriveni dobo snabdeven market u koji smo ušle za krompir a iz kojeg smo izašle sa punom kesom (mojom krivicom, priznajem) odakle potiče priča o mojim kupoholičarskim sklonostima i Snežinim mukama da me obuzda. Tu je, pri kraju odmora, kada smo čistile zalihe iz frižidera, baš o tog krompira, nastao eginski krompir koji se obema veoma dopao.

Ipak, naše najluđe letovanje je bilo avanturističko putovanje „kući“ na Zakintos – kolima. Od polaska i problema sa autom u putu, dok još nismo ni izašle iz Srbije, do povratka posle dve nedelje kd sam je ostavila kući u gluvo doba noći (i ona posle toga otišla na posao!) sve je bilo – luda avantura i sjajna zabava. Pamte se „čudni“ pogledi carinika u auto sa tri žene(društvo nam je pravila i Saška koja se skroz uklapala) i naš izgovorena i neizgovorena pitanja: „Putujete same?“, ali još više komentar makedonskog policajca nakon mog: „Nemojte samo i Vi da nas pitate da li smo i zašto – same“ koji je glasio: „Pa gospođo… gde ste Vi videli da se u šumu nose drva?!“ Na to smo se smejale čitavo letovanje.  Smejale smo se i na izjavu Grka odmah nakon toplog zagrljaja dobrodošlice: „Dva dana voziš! Ti nisi normalan!“

A nisam vozila dva dana… jer smo prespavale u Makedoniji a i potrošila sam dobra tri sata na vožnju po Solunu (moja ideja… priznajem – glupa). I pored svega, uključujići i i poslednja 3-4 dana lošeg vremena  i probleme sa autom – to letovanje je ostalo upamćeno kao izuzetno sadržajno i nekako – kompletno. Inače, i danas u kolima nosim žicu koju je Sneža pronašla na sred nekog puta u nekoj zabiti kada sam stala jer nam se otkačila jedna strana branika. Problem je akutno rešen baš tom žicom, a trajno ga je rešio majstor u jednoj mehaničarskoj radnji koji je verovatno ostao u čudu nakon što smo sve tri u isti glas viknule da nam ne dira našu žicu!

I tako je meni koja skoro i ne pijem kafu, ta „morska“ sa Snežom postala nešto ne samo uobičajeno već i nešto baš dragoceno. Jednako kao i večera uz vince… sva naša smejanja, razgovori… sve ono što upotpunjuje ne samo odmor već i čitav život.

Moja procena je da bi kolač sa mandarinama, deklarisan kao deo grčke kuhinje (i malo modifikovan sa moje strane), odlično išao uz neku popodnevnu kafu.

Od početka tog druženja sam znala da je Sneža neko sa kim je lako razumeti se, ali sam izuzetno srećna što se pokazalo da je sa njom ne samo lako, već i sasvim prirodno podeliti i lepe i one manje lepe trenutke i događaje koje život zna da izrežira. Poznajem puno ljudi, ali malo puta sam srela toliko vedrine, pameti, sposobnosti, topline, realnog optimizma i još puno toga lepog u jednoj osobi.  

I zamišljam nas na nekoj obali kako ispijamo jutarnju kafu na terasi, gledamo u more i planiramo kako ćemo potrošiti dan ubacujući u njega sve ono što volimo, uključujući i dovoljne zalihe vina i – jaja.