31. januar

Meni je bilo zgodno kad ti rođendan „padne“ za vikend najviše zbog torte… da ne moram da „potrošim“ pola noći… Sa godinama mi je ta noć nespavanja padala sve teže i nisam baš najbolje funkcionisala sledećeg dana na poslu. Ali, nisam nikad ni pomislila da tvoj rođendan prođe bez torte. Podrazumevalo se da ću je napraviti.

Danas bi napunio 56 godina.

Prolazi bez torte.

Bez česitanja i najiskrenijih žeja da budeš zdrav i srećan koliko možeš.

Vrednost i značaj onog prvog smo naučili pre tri godine kada si svoj rođendan proveo u bolnici… sa jedina dva meseca bolovanja u tvom životu… kada su se vrednosti i prioriteti malo promenili, uključujući i pojam – sreće.

Tada si zaista imao sreće. I svi mi kojima si bio važan i koji smo te voleli. Jer si se vratio. I nastavio sa onim svojim optimizmom i duhovitim pričama dodajući im i događaje iz bolnice, naročito tog 31.  januara.  Sećam se da si našoj predivnoj drugarici Slavenki, koja te je nakon pregleda poslala u bolnicu i to na koronarno, poručio da će sledeća zamen sijalice na njenom autu trajati minimum 2 meseca.

Sad nisi imao sreće. Ni mi, jer smo te izgubili.

Tvoj rođendan prolazi bez tebe.

Od Tominog poziva: „Tati nešto nije dobro“ slomilo se nešto. I znala sam da se slomilo. I ako sam smirivala sebe dok sam trčala onim stepenicama na koje se lako „polomiš“ i u normalnim okolnostima, nadajući se da ti je samo malo loše, unutrašnji nemir i osećaj su govorili suprotno. I taj osećaj nepogrešivo govori o našoj suštinskoj povezanosti… onom nečem neobjašnjivom što ne znamo i ne možemo da opišemo, ali prepoznajemo i osećamo.

Kada su te odneli, drhtala sam i unutra i spolja. Bez glasa i osećaja samo sam se opirala tome da poverujem u ono što sam znala: da sam te videla poslednji put. Ne tada, nemoćnog u kolima Hitne… već malo pre toga kada sam došla na posao, kad smo najnormalnije razmenuli nekoliko rečenica sedeći jedno pored drugog u kancelariji kao toliko puta ranije tokom proteklih 10 godina koliko smo zajedno radili. Vidim te kroz prozor kancelarije na vozčkom mestu u autu koji si primio, znalački zadubljenog u monitor dok očitavaš parametre dijagnostike i zauvek čuvam tu sliku… posebno dragocenu jer je poslednja slika tebe.

Sećam se nekog tvog rođendana iz detinjstva, kada smo već znali da brojimo i ti mi trijumfalno saopštavaš: „Sad sam dve godine stariji od tebe!“ Kada smo već zašli u neke godine kada bismo voleli da ih imamo manje, ponavljala sam ti to… da si naredna tri meseca čak dve godine stariji. I šalili smo se sa tim… i sa godinama i sa činjenicom da lete … u tvom fazonu poput odgovora mojoj drugarici na „Ne sviđa i se ovo 2013“ – „Ne brini. Brzo će da prođe!“ ili meni kad kažem da nešto „nikad nije bilo tako“ – „E… pa nikad i nisi imala toliko godina!“. Pamtim i razgovor sa mojim profesorom, školskim drugom naših roditelja, koji kaže: „Tata je baš rano otišao“  i tvog: „Znate, uvek je zvučalo rano, 51 godina… ali sad kad pomislim, ja u januaru punim 49… pa baš mi se i ne ide!“

Znam da ti se nije odlazilo ni sad… Znam da si imao još jako puno toga da završiš i odradiš u ovom životu, jako puno lepog da doživiš, ispričaš, prepričaš… našališ se, zabaviš nas. Znam da si, uprkos strahovima koje si vešto krio, voleo život. Nekako sam verovala da i život voli tebe… jer si uspevao da se izboriš i dosegneš ono što je tebi bilo važno. Zato mislim da nas je prevario… zavarao… i učinio veliku nepravdu tebi, pre svih. Meni samoj je jako teško da se pomirim sa tim… svaki dan sve više boli, valjda poput svake rane koja počne da se hladi… ali najstrašnije mi je što nema tebe. Tebi je učinjena najveća nepravda time što ti je oduzet život. Tvoj. Obojen onako kako si najbolje znao i umeo, proživljen u radu, dokazivanju, čestitosti i ljubavi.

Volela sam tvoj entuzijazam i optimizam… večitu veru u to da će opet sve biti kako treba čak i onda kada nama ostalima deluje da se sve ruši. Sećam se jednog momenta kada smo ostali bez radnika. U neverici sam te pitala: „Šta ćemo sad?“ Bez ikakve panike i ispoljavanja bilo kakvog straha, samo si mi mirno rekao: „Doći će neko“.  Nisi čakao da dođe, nego si sam prionuo na posao… a došao je jedan, drugi, treći radnik… I uvek su dolazili. Bio si majstor sa velikim „M“, bio si gazda svog znanja i sposobnosti, uvek otvoren i spreman da uči i napreduje… ali i da potpuno nesebično deli svoje znanje. Tokom deset godina zajedničkog rada i sama sam puno naučila… o poslu, ljudima, načinu na koji se prodaje usluga… i prihvatila tvoj pristup. Mogao si da budeš i ostaneš velik u svom poslu jer si davao celog sebe sa onom divnom sigurnošču da ček i kada napraviš grešku – to je samo greška. Ljudska, normalna… dešava se. Verovala sam da te poznajem i pre nego što sam počela da radim kod tebe… sam si mi potvrdio to u nekom razgovoru: „Ti me najbolje poznaješ i ne daj Bože da me iko upozna toliko dobro kao ti!“ , ali je istina da sam te upoznala do kraja tek tu, gde si bio svoj na svome, gde si bio sve ono što te je činilo tako jedinstvenim. Iskreno sam bila ponosna na tebe i tim više mi je prijalo tvoje priznanje da i sama dobro obavljam svoj posao.

Tvoj šarm, smisao za humor, obrazovanje, druželjubivost, nesebično davanje i podrazumevanje da se pomogne svakom kome je pomoć potrebna… bili su poznati svima koji su te bar malo poznavali. Bio si neko ko je lako osvajao simpatije, i prijalo ti je da budeš takav. I kao da si se čitavog svog života ponašao po „receptu“ otkrivenom još u školi a ogledao se u rečenici kojom si mami opisao odnos omiljene profesorke  književnosti prema tebi: „Ma samo da me vidi u prvoj klupi, već imam pet…a još i ako se nasmejem…“

Sa druge strane, uvek si se radovao kad možeš da poogneš. Dešavalo se da te neko pozove u bilo koje doba dana i noći jer je stao na putu i znao si da sedneš u auto kako bi pomogao, ali ja ne znam da si i jednom prošao pored auta kojji stoji negde uz put a da nisi zaszao da proveriš da li mu je potrebna pomoć. Tako je ostala zapamćena mamina priča kako ste se jednom, dosta kasno vraćali iz Idvora, ti si zaustavio auto, ostavio je u kolima sa malim Aleksom zaspalim u njenom krilu, u sred “nedođije” po mraku, kako bi pomogao nepoznatom čoveku koji je stajao pored puta. Tebi je to bila najnormalnija stvar na svetu, nešto što se podrazumeva.

Trudila sam se uvek da naš odnos bude suštinki i pravi, da se ne pretvaramo, ne „gutamo“ ne tolerišemo ono što nam smeta. Naravno da smo imali svojih razmirica i neslaganja, naravno da su naši različiti karakteri ali i životne okolnosti činili da nekad budemo bliži nekad udaljeniji, ali je činjenica da se suštinski nikad nismo udaljili. I kao što je mama primetila, još kad smo bili daaca pa se razdvojimo na nekoliko dana, kako svakom od nas fali ono drugo, tako je ostalo uvek. Sticajem okolnosti mi se i fizićki nikad nismo razdvojili… Zajedo smo odrastali  i igrali se, sretali se u gradu kad smo počeli da izlazimo, izlazili zajedno, pa stanovali zajedno tokom studiranja, kad si formirao svoju porodicu i odselio se, opet je radionica ostala kod kuće… kad si odselio radionicu, ponudio si mi posao i opet smo nastavili da se viđemo svakodnevno. Sve do tog dana…

Prolazeći kroz težak period, znao si da budeš nepravedan prema meni. Meni, sa druge strane, nije trebalo ništa da kažeš – znala sam da prepoznam kad imaš problem. I znala sam kad o njemu ne želiš da pričaš. I pustila sam te, pokušavajući samo da ti nenametljivo skrenem pažnju da sam ja tu… kad poželiš, ako poželiš. I sećam se jednog razgovora kada me je tvoj bol boleo više nego što si i petpostavljao jer si se uporno trudio da ga prikriješ, rekla sam ti: „Pa ne moraš zbog mene da se trudiš: seti se, sam si rekao, ja te najbolje ponajem“, u okretu, izlazeći iz kancelarie, samo si rekao: „Da… i znam da mi ti nikad nećeš okrenuti leđa“. Trudila sam se da toga budeš svestan čak i kada sam se ljutila na tvoju grubost, neosetljivost, činjenicu da sam bila svedok koliko si pažljiv i trudiš se čak i oko manje bitnih ljudi, dok mene, nekad, ni ne saslušaš. Ali, kako si i sam rekao „nikad i nisam bio baš mnogo senzibilan na tvoje muke i probleme”. I nisi… u svakodnevnici. Ali, u nekim teškim momentima si ipak bio tu. Dovoljno da znam da te uvek imam … negde. Trebalo je da se desi nešto ozbiljno, da me nešto zaista poremeti i izbaci iz ravnoteže da bi ti bio “senzibilan”. Prosto – bio si takav. I znala sam da si takav, ali sam davno shvatila da je najbitnije u odnosu sa ljudima do kojih nam je stalo biti svoj. I ne truditi se priagoditi se nekom ili nečemu suprotno sebi, te sam i ja bila ono što jesam. Nikad nisam skrivala svoju slabost prema tebi i jesam uvek bila vrlo senzibilna na ono što je tebe mučilo. Pomogla sam onoliko koliko si mi dopuštao.

Ono što nikad nisam razumela je zašto se trudiš da kod ljudi ostaviš utisak. Jer, ostavljao si ga i bez bilo kakvog truda i napora. Jednostavno, bio si više nego dragocen i poseban bez da to treba da potvrđuješ i dodatno se trudiš. I, možda grešim, ali čini mi se da su svi koji su te poznavali ili samo znali, toga bili svesni više nego ti sam.

Kada smo bili mali, često su mislili da smo blizanci. Ne znam kako je biti blizanac, ali znam da od kad znam za sebe, znam i za tebe. Znam da si neodovojiv deo svakog trenutka mog života… jer se tvoje prisustvo podrazumevalo. I ne znam, iskreno ne znam, kako može da izgleda život bez tog značajnog dela mene same koji je otišao onog dana sa tobom…

Kada se sve malo slegne, možda ću imati jasniju sliku oko toga šta se dogodilo i da li si stvarno prestao da se boriš. Ono što sam znala i pre tog dana, a znam i sad je da ti je trebala pauza. Odmor od rada, svakodnevne borbe, dana provedenih u pomaganju drugima na poslu i privtno, zarađivanja novca, prikrivanja strahova, rešavanja problema… Da sam imala moć i da sam znala kako – pomogla bih ti da možeš da napraviš pauzu. Umesto toga, ti si jednostavno otišao. Bez najave, bez patetike, bez bilo kakvog nagoveštaja pa i pomisli da je moguće da se tako nešto desi. I usuđujem se da ti kažem da nisi bio fer. Nije pošteno što si mnoge od nas navikao na svoje prisustvo i pomoć koja se podrazumeva i samo jednostavno nestao ostavljajući nas zatečene, bez bilo kakve ideje kako da završimo nezavršeno i nastavimo ili počnemo dalje. Ako ima nečega “tamo gore” sigurna sam da sa zanimanjem posmatraš dešavanja poput nekog dobro izrežiranog filma koje si voleo ili neke nove knjige koju bi sa radošću I zanimanjem radoznalo čitao. Povremeno se nasmeješ onako slatko kako si se sa tatom smejao komedijama još od najranijeg detinjstva. I nestrpljivo čekaš nastavak…

Ne znam kakav će biti nastavak.

Samo znam da užasno boli. I da moram da naučim kako da sa tim bolom živim.