Tetka Dana

Kuća u kojoj danas živim je ista ona u kojoj „sam se rodila“ (naravno, rodila sam se u bolnici, al’ tu su me doneli, pa se tako kaže), a nalazi se u lepoj, nekad sasvim mirnoj ulici blizu Begeja i samog centra grada.
Pored roditelja i Braneta, sa nama su živeli i majka i deda, tako da nam je, uz društvo iz komšiluka detinjstvo proticalo mirno, lepo, idilično, uz uobičajene nestašluke i sve ono što deca često rade, a da nisu toga ni svesna.
Od kad pamtim sve svoje drugare (nije bilo ni jedne devojčice u kraju), pamtim i svoje prve komšije, tetka Danu i čika Boška.
I jako rano smo svi upamtili kako popodne ne smemo da galamimo ispred njihove kuće, jer je tetka Dana volela da se odmara. I, kada bi , kao za inat, lopta slučajno udarila baš u njihovu (naravno metalnu) kapiju, najpre bi se čulo podizanje roletni, pa bi se na prozoru pojavila ona lično i počela da viče. Na koga – ne zna se, jer bi se u momentu kad lopta krene prema njihovoj kući – već svi razbežali. Čim prođe popodnevni odmor, tetka Dana bi se pojavila na svojoj kapiji sa neizbežnim „lero“ bombonama i pozivala nas sve, uz molbu da sledećeg dana baš ne lupamo loptom u njenu kapiju.

Između tog vikanja i bombona, ne retko bi nas čika Boško okupio: “To je jedino vreme kad ne smete da galamite… Znate kakva je!” rekao bi nam saučesnički. A ja se sećam da tada još nismo znali ni na sat da gledamo, pa nismo bili sigurni kada je to vreme već bi zapitkivali majku da li je prošao tetka Danin odmor i možemo li da se igramo na ulici.

Tetka Dana je od kad je pamtim nosila pantalone, francusku kapu na glavi i imala promukao glas, tako da je podsećala na muškarca, a nama se to jako dopadalo.
Čika Boško je bio jedan divan gospodin, predratni intelektualac, koji je sebe našao u pedagoškom radu, tako da ga pamte generacije i generacije đaka zrenjaninske ekonomske škole kojima je predavao matematiku. Oni sami nisu imali dece, što je bilo krajnje nepravedno budući da su u sebi imali toliko ljubavi, humanosti, ljudskosti i pre svega čestitosti… da je prava šteta što to i genetski nisu preneli na neke buduće generacije.
Kao mala, dobijala sam kritiku što im se ne javljam na ulici i nisam razumela šta je tu čudno? Pa ni svojoj majki i dedi ne kažem „zdravo“ kad se sretnemo ispred kuće ili u dvorištu! Posle toga bih vikala „Dobar dan“ čim nekog od njih ugledam na ulici ili u (njihovom) dvorištu – pa makar to bilo i 20 puta u toku dana!

Ono što još neizostavno ide uz te drage komšije su životinje. Iz priče znam da su imali i kokoške i prasiće i patke (i svi su bili ljubimci), ali ih ja pamtim po sijamskim macama, pticama i psima. Uz Dženu, predivnog irskog setera, smo odrasli, kasnije su imali Daga sa kojim sam se obožavala.
Prolazile su godine, neki novi klinci su galamili ispred tetka Daninog prozora, ali ti ljudi su i dalje bili jednako dragi i bliski. Mnogo puta je čika Boško „vadio stvar“ oko praktičnih radova iz opštetehničkog, svim klincima iz kraja je najprirodnije bilo da se njemu obraćaju za pomoć… I u svojoj radionici, onako ćutljiv i naizgled strog, uvek bi nam rešio problem. I obavezno posle pitao kako je prošlo u školi.

Ja ih pamtim tako, kao par, nekako su mi skroz išli jedno uz drugo, ali je činjenica da je među njima bila baš velika razlika u godinama. Ostala je tetka Danina priča kako su je kao mladu devojku, ličku izbeglicu iz Drugog svetskog rata, odmah posle rata pokušavali da  udaju, ali se njoj ni jedan kandidat nije dopadao. I uvek nam je pričala kako joj je neki 4 godine stariji bio – mator, ali zato joj čika Boško ni sa 17 godina više nije bio – mator. I otud njena izreka: “Slušaj, ženi se i udaje onda kad ne vidiš ćupriju na glavi!”   Kada je čika Boško počeo da oboljeva, tetka Dana ga je više nego predano negovala i pazila, u nekom momentu kada mu je malo ko davao šanse, pokrenula je “i nebo i zemlju“ da mu se pomogne. I uspela je…  zaista mu je produžila život za bar 5-6 (lepih) godina. Lekari koji su ih posećivali, neki od njih kao porodični prijatelji, tvrdili su da tu medecina nije imala rešenje, ali jeste tetka Dana.

Ipak, priroda ima svoje zakone.
Čika Boškov odlazak, ma koliko očekivan, sve nas je rastužio. Jako se dobro sećam, kasna jesen… hladno, neki novembarski dan… došla sam iz škole i čula… I doživela to kao gubitak nekog svog, sasvim bliskog. Čak je i moj deda, i sam star i oboleo, a i inače namćorast i u nekom višegodišnjem sukobu sa čika Boškom (mnogo, mnogo godina kasnije sam saznala da zaista jeste čika Boško bio “kriv”) zaplakao na tu vest…  Sećam se te praznine… i odgovaranja hemije dan posle… Kako sam mogla profesorki da se izvinjavam za nenaučenu lekciju i objašnjavam zašto nije pogodan momenat za odgovaranje? Bio mi je “samo komšija”, ali je svima koji nisu poznavali ove ljude bilo nemoguće objasniti ko je, u stvari, bio čika Boško. Nisam mogla da ispričam šta mi je značio uplakan pogled njihovog psa, njuškica bukvalno zabijena u hladnu zemlju dok je ispuštao zvuke vrlo nalik ljudskim jecajima. Sećam se da sam dugo bila pored njega i da smo zajedno plakali ispred njegove kućice… I nije bilo načina da se on orsapoloži.

Dag od tog dana nikad više nije bio isti pas.

Ne sećam se kad i kako sam počela kod tetka Dane da navraćam često, ali se sećam da mi je ostavila ključ od kuće da hranim ptice, pošto je ona otputovala na par dana… Sećam se i poziva preko terase: „Hej, mala, supa je na stolu!“, a kako je uvek govorila „J.beš ručak ako jedeš sam!“, ostavila bih sve i otišla da joj pravim društvo…

Shvativši da volim te “čorbaste” obroke, tetka Dana me je često zvala i na neku finu, sveže pripremljenu čorbicu. Naravno da je nekad to bio i kompletan ručak, ali najviše pamtim te naše “čorbaste” obroke uz ćaskanje u njihovoj kuhinji, za stolom pored prozora

Supa je najčešće bila od junećeg močinga (mislim da se to zove I “ribić”, to je onaj deo mesa sa plećke iznad kolena, ako ja nisam nešto pobrljavila) i bila je uvek odlična.

Kada mi je (trajno) dala ključ od njene kuće, komentar je bio samo njoj svojstven: „To ti je da me obilaziš po nekad. Ako već umrem sama – da se bar ne ukrutim!“
Ono što nisam razumela (i nikad neću) je da su njeni rođaci (imala je sestru i brata, dve bratanice i jednu sestričinu mojih godina) počeli da joj okreću leđa. Dok je i čika Boško bio živ, dolazili su, odlazili punih stomaka, dopunjenih džepova, kolima punim pripremljene i polupripremljene hrane i koječega za “uz put“ i sa po nekim rešenim problemom. Pričala mi je i o tome kako je to nekad bilo i uporno se žalila što ih sve ređe čuje čak i telefonom… Mislila sam da ona u svojoj usamljenosti, preteruje, govorila joj da svi oni imaju svoje obaveze, ne stižu da se jave, da su takva vremena i sl. Nisam bila uverljiva. Samo bi promumlala: „Uzeli su šta su hteli… kad je došlo da meni trebaju tri lepe reči i čaša vode – nigde nikog.“
U međuvremenu se i moja porodica prepolovila, a tetka Dana se uvek nekako neprimetno našla tu negde, da pomogne, posluša, kaže lepu reč, nasmeje nas, da jednostavno bude tu i dok plačemo … i iz dubine duše izgovori svoju „čuvenu“ rečenicu: „Ej živote j.bem li te!“.

Igrom slučaja se našla u bolnici i kada je tatu donela hitna… I našla se mami i bila uz nju od trenutka kad je saznla pa na dalje… sve dok je mislila da nam je potrebna (nije bilo šanse da je tada zadrže u bolnici).
Praktično smo postali jedna porodica. I ako su joj i moja mama i moj Brane bili i dragi i bliski – odnos između nas dve bio je specifičan. Valjda sam joj bila neka vrsta zamena za sestričinu koju je obožavala, a koja nije dolazila, niti se javljala… i ako živi u istom gradu, ne mnogo daleko. Volel je moj optimizam, radost za mele stvari, spremnost da joj se nađem, poslušam je… obiđem pola grada za njenu marku kafe ili javim kad se u prodavnici pojavi “bebi sapun” koji je koristila…
Od tetka Dane sam na jednostavan i očigledan način naučila šta znači biti velik čovek u najlepšem smislu tih reči. Od nje sam naučila koliko lepa, velika, značajna i bolna ljubav može da bude, pored nje sam shvatila koliko je lepo davati („Nemoj da mi kvariš zadovoljstvo!“ strogo bi rekla mojoj mami pošto je ova upozori da preteruje sa poklonima i poklončićima za mene ili Braneta), uz nju sam naučila da se prava sreća nalazi u malim, svakodnevnim stvarima. Čak je teško i pisati o njoj, jer su to samo obične reči, koje bez prisustva njenog duha deluju prozaično. Bila je posebna, u mojoj kući su se dugo citirale njene izjave, smejali smo se nekim njenim duhovitim komentarima…
Znale smo da se doslovce posvađamo zbog npr. košarkaške utakmice i njenih komentara (jer sam ja volela da gledam i pratim utakmicu u tišini, dok ona nije mogla baš dugo da ćuti, a u žaru navijačke strasti mene je to nerviralo), zbog politike I Slobodana Miloševića, Srba i Hrvata… Bila je izbeglica tokom Drugog svetskog rata, na sopstvenoj koži osetila je sve ono o čemu se nije govorilo ni na časovima u školi, niti u „preporučenoj“ literaturi. Jako dobro je znala šta je Jasenovac, ko su ustaše, ko dželati a ko žrtve. Odrasla u onom lepom i idiličnom vremenu, bez i jedne ikad doživljene neprijatnosti – rađe sam prihvatala ljubav umesto mržnje i nekako mi je, u tim godinama posebno, lepše bilo da pričam i verujem u lepe stvari i da prošlost treba ostaviti tamo gde joj je mesto. Mimo ličnih doživljaja i najkonkretnijih priča uvek vezane za neke bezlične i bezimene likove, tetka Dana je bila najveći kosmopolita kojeg sam poznavala, jer je u suštini sasvim iskreeno znala da zavoli I prihvati čoveka. Kad je Čovek. Imala je nekoliko jako bliskih i mnogo površnih prijatelja po Hrvatskoj, u našoj sredini je jednostavno nemoguće družiti se samo sa svojom nacijom, tako da apsolutno nije ljude delila na to odakle su i ko su, šta su… već kakvi su. Ostala je zapamćena priča o njenom prijateljstvu sa Ridvanom, momkom sa Kosova, Albancem, koji je sa društvom kopao kanale u našoj ulici. Prvo ih je pozvala na čaj, jer joj je bilo žao što se smrzavaju napolju, posle se to produžilo i odužilo… tako da su je dugo vremena posećivali, uvek donosili “pozdrave” od kuće, najčešće domaći sir  od kojeg je ona pravila gibanicu (koju je uvek zvala “četnička”) uz sav njoj svojstven humor… kako je prvo njih poslužila i sačekala da pojedu – čisto da znamo da sir nema “dodataka”.  Naravno da je to rekla I njima… oni se pravdali I objašnjavali… ne shvatajući njenu potrebu da od svega pavi humor.

Nekoliko godina kasnije, bilo je očigledno o čemu je pričala kada je govorila o nacionalizmu, šovinizmu i mojim zabludama. Utišala bi me odmahivanjem ruke i rečima: “Ti, Titov pionir, da ćutiš jer ništa ne znaš i želim ti da ne saznaš!”

Tačno je znala šta nas čeka „ako do nečega dođe“ kako je govorila i bila je, na žalost mnogih od nas, u pravu.
I bez obzira koliko je tetka Danin duh bio vedar, bez obzira koliko se činilo da ona ima snage i volje za životom – počela je da kopni. Sa tolikim srcem i toliko ljubavi za sve, naravno da je i sama bila puna emocija koje nije baš previše ispoljavala. Nemarnost, koja je dovela do sukoba sa sestričinom koja je kod njih odrasla, u koju su ona i čika Boško puno ulagali u svakom pogledu, bio je jako bolan za moju tetka Danu. Jedini put sam joj videla suze u očima kad je čika Boško umro. I tada, kada mi je pričala o tome kako joj je sestričina obesno rekla da nema vremena za nju. Verovala sam da tetka Dana preteruje, da je u pitanju samo neki nesporazum, obična čarka proizišla iz nekog neoprezno izrečenog saveta starijeg mlađem… Pokušala sam da joj to objasnim, ona me je samo uhvatila za ruku, pogledala očima punih suza i potpuno praznim, slomljenim glasom rekla: „Hvala ti, maco što pokušavaš. Ali, nisi u pravu“ I ućutala sam jedino želeći da joj nekako ublažim taj bol. Nije bilo moguće…
Nekako u to vreme počele su česte posete bolnicama i lekarima… „redovnim“ i „alternativnim“ (ovo drugo je nešto čemu smo se beskrajno smejali i kad je o tome pričala i dugo vremena kasnije kad bi se  prisećali tih njenih priča o priča o svemogućem „doktoru“ koji leči doslovce sve bolesti istom terapijom). Generalno, tetka Dana je bila zdrava i vitalna žena. Probleme su joj izazivale alergije na koži koje su se pojavljivale nenadano i svaki put u sve gorem obliku. U bolnicu smo je uvek vozili Brane i ja, posećivali smo je i obilazili uglavnom mi i po neki prijatelj (njima nije ni pričala o svojim problemima). Na sebi svojstven način, obavestila je moju mamu kako je, na prijamu na VMA, dala njene podatke: „Ej, da znaš. Ja dala tvoje ime… ako se otabačim da tebi jave.“
Kada je bila kod kuće, živela je, praktično, sa nama.

Jednom prilikom nam je došla u svoju redovnu popodnevnu posetu i mama joj je ponudila griz u mleku. Par minuta kasnije, neko od nas je seo da ruča i pitao, više reda radi: “Tetka Dano, hoćete li pasulja?” Istog momenta je ustala iz sobe, došla u kuhinju, sela za sto I prokomentarisala: “Naravno da hoću pasulj! A ona mi nudi griz… pa nisam ja beba!”

Pasulj je neprekidno hvalila, a jela ga je uz sveže naseckan luk, pomešan sa pasuljem.  

Dolazeći svakodnevo kod nas, učestvujući u svemu što se kod nas dešavalo,  stalno je predlagala „da to rešimo“, odnosno da napravimo preraspodelu mesta stanovanja (“oni mladi neka idu tamo i neka se šire, a mi matorri ćemo ovde”). Uvek smo takve njene pokušaje nekog ozbiljnijeg razgovora završavali šalama, ubeđujući je kako će ona još dugo da živi, kako je ona svakako naša, ali joj treba neki njen mir i navike… a za takve stvari ima vremena…
Valjda zbog teške mladosti i gladi i nemaštine koju je imala priliku da oseti, stalno je pravila zalihe svega i svačega. Nikad neću zaboraviti naša putovanja u Segedin: ja sam išla zbog zabave i avanture, a tetka Dana se vraćala sa punim torbama mesa, sireva, salama, viršli… Količina je bila dovoljna da nahrani bar pola naše ulice, a ja nisam prestajala da se smejem i zabavljam na račun tih količina. Naravno, pošto je sve dobro prošlo, a tetka Dani ono lepo meso ostalo u nezaboravnom sećanju – morali smo da ponovimo avanturu… zbog predstojeće zime. I obnove zaliha hrane.

Tetka Dana nije propuštala ni jednu priliku i stalno je izmišljala razloge da nam učini zadovoljstvo. Bile su neke cipele, koje je videla kod svoje bratanice i jako su joj se dopale pa ih je poželela. Pošto niko iz familije njenog brata nije pokazao ni trunku razumevanja da se takve cipele pronađu i kupe u Beogradu i za tetka Danu, a ovde ih nije bilo, ja sam pogledala u Novom Sadu. Kad sam ih pronašla, zvala sam da je pitam za broj i boju… Umesto toga, ona je već sledećeg dana spakovala svoju fantastičnu “četničku gibanicu”  sela u autobus i došla da me poseti u mom studentskom stančiću. I provele smo predivan dan. Uz put je kupila cipele, za sebe, ali i za mene, a ja sam, uprkos protivljenju, dobila i divnog plišanog pandu. Tokom zujanja po radnjama, videle smo tog pandu i dopao nam se obema. Tutnula mi ga je u ruku i obratila se prodavačici: „Brzo naplatite! Hoće da vam ukrade pandu!“ Tu prelepu uspomenu na druženje sa tetka Danom nikad nisam izbacila iz sobe… i danas stoji u jednoj polici.
Kada je njen i mnogo više čika Boškov irski seter, Dag, postao potpuno neposlušan i počeo da ispoljava dozu agresije – odlučila je da ga pokloni. Samo ona je znala koliko joj je ta odluka stvarno bila teška, a odabrana je porodica njenog brata budući da su poznavali psa, da je poznavao I on njih i delovalo je kao najbolje rešenje. Ono što smo mogli da čujemo od tetka Dane bili su njeni komentari tipa da je gospodin Dag, inače plemenitog porekla, otišao da živi u prestonicu i da maltretira svoje nove gazde.
U tetka Danin odnos prema životinjama, ali i prema životu i ljudima, spada i  priča o jednoj prelepoj kravici. Pošto sam ja volela životinje i uvek znala šta i koga imamo u štali, a i iz neke njegove želje da napravi njemu znanu ravnotežu,  moj Laza je meni poklonio tele. Presrećna sam došla kući iz Idvora i ispričala i tetka Dani kako imam prinovu. Prvo što je pitala: „Jel’ žensko? Kako se zove?“ Nakon što sam rekla da jeste žensko, ali da još nisam smislila ime, ona se ozarila i skroz umiljato-molećivo pitala: „A jel’ može da se zove Dana?“. Smejali smo se svi iz glasa, moj tata je, nakon što smo se malo primirili, na sebi svojstven način podsetio da će „tele jednom i da poraste“, a tetka Dana samo dodala: „Pa šta? Biće krava Dana!“ I naravno, da sam to sa najvećom radošću ispoštovala. Kada je par godina kasnije tetka Dana išla u Idvor i konačno upoznala i Lazu (Macu je upoznala ranije) u razgovoru sa njim, u štali, Laza je uporno Danu oslovljavao sa “Majina krava” sve mu bilo neprijatno…  dok je tetka Dana samo zapitkivala: „A kako mi je moje kumče, Dana? Koliko od Dane imaš mleka? Kad se Dana oteli, obevezno da mi javiš… treba da častim za kumče“… i sl. Ma, bila je skroz originalna, duhovita i zabavna! I nezaboravna. I sad jedva da prođe dan a da je se ne setim, ne citiram neku njenu šašavu izjavu… pričam nekom o njoj.

Volela je da se smeje, šali, bila je duhovita i najčešće pravila viceve na sopstveni račun, uključujući i svoje ličko poreklo. Tako nam je više puta prepričala događaj iz mledosti, odmah posle rata, kada je neki muzičar okupio omladinu u želji da formira hor. “Ima li ovde Ličana?” pitao je. “A mi svi ponosni ustali”, kaže tetka Dana. On ih pogleda, pokaže rukom na vrata i kaže: “Izlazite napolje! Gde ste vi videli da Ličani znaju da pevaju?!”

Boraveći kod nas jedne od onih običnih večeri, sedela je u dnevnoj sobi i ćaskala sa mamom koja je u kuhinji peglala. TV je bio uključen i u jednom momentu je tetka Dana uzviknula: “Brzo, Zlatice… brzo, dođi da vidiš!” Mama je odgovorila: “Evo, sad ću… da ispeglam samo ovo!” ali je tetka Dana ustala, povela je uz komentar: “Ma j.eš peglanje! Ovo moraš da vidiš: Ličani igraju!”

Uz supicu i “rinflajš”, (“rinflaš” u uprošćenoj verziji), koji se sastoji od mesa kuvanog u supi, krompra i sosa (u junetinu odlično ide sos od rena) kod tetka Dane sam često jela i nešto slatko. Sutlijaš joj je bio sličan maminom (za koji ipak mislim da je neprevziđen).

Čudni su neki mehanizmi kojima se štitimo. Sećam se, igralo se Evropsko prvenstvo u košarci, 1991. (koje smo inče osvojili… toga se detaljno sećam),  proleće je prelazilo u leto… Pamtim bezbroj glupih, nevažnih detalja iz svog života, a jedva da se mutno sećam dana kada je tetka Dani ozbiljno pozlilo a hitna pomoć došla na naš poziv (čak ne znam ni da li ih je zvala mama ili ja… ničeg se ne sećam). Iz bolnice smo saznali da je imala lakši srčani udar. Kada se malo oporavila, otišla sam joj u posetu. Bila je drugačija. Uz osmeh, držeći me za ruku, ispričala mi je: „Sanjala sam noćas kako je došao tvoj panda, uhvatio me za ruku i vodio me negde visoko, visoko…“ Onda mi je rekla kako je posetio brat sa ženom. „Zamisli, toliki put… čak iz Beograda”, rekla je nekako više tužno nego ironično. “On je stajao, ona je sela tu… na ivicu kreveta… sve vreme su pazili on da ne izgužva pantalone, ona bluzu… a ti, nemoj odmah da ih braniš. Tako je, takvi su“, rekla je sa nekom pomirljivom ravnodušnošću, njoj sasvim nesvojstvenom… ali tako čvrsto i sigurno da zaista nisam  ni pokušala da kažem nešto utešno, niti da ih, kako je ona stalno govorila “branim”… „Došli, valjda, da izvide koliko će još trebati da čekaju da me naslede!“ rekla je polušaljivo, ali ne bez gorčine i najdublje povređenosti. Iz bolnice sam otišla u grad da potražim malog pandu… da joj ga odnesem sledećeg dana kad pođem da je obiđem. Izašla je iz bolnice dan kasnije, kod kuće su je dočekali rođeci, jedini za koje sam verovala da im je stalo… Pričala mi je svojevremeno kako je ta snajka pravia fantastične pužiće I nije htela da joj kaže – kako. Ona je upornim pokušakima i eksperimentisanjima uspela da ih takođe dovede do savršenstva. U inat snajki (“Hrvatici” što u njenim pričama nije bio beznačajan podatak). Šalila se i tada, od moje mame je tražila domaću šunku uz komentar: „Bolje mi donesi sad nego da te posle jurim ‘odande’!“, ali nekako je sve bilo drugačije…

Kao da je ona sama odlučila da više ne želi da se bori.
Baš u to vreme, nad ovom zemljom i ovim ljudima, nadvili su se crni oblaci. Ono finale košarkaškog Evropskog prvenstva je odigrala i dobila okrnjena ekipa… Zdovc, Slovnenac ga po nalogu “svojih” nije igrao. Tetka Dani je ponovo pozlilo i ponovo su je odneli u bolnicu.

Sledećeg dana, rano izjutra, iz sna me je probudio telefon. „Dušo, izvini što te budim… ali nisu znali kome da jave. Moja prijateljica je radila u bolnici, zna da smo se družili… a ja znam da ste joj vi bili najbliži. Tetka Dana je jutros umrla.“ Nisam rekla ni reč. Nisam imala snage. Stajala sam tako sa slušalicom u ruci i pokušavala da se razbudim. Da nešto progovorim. Moja tetka Dana. Žena je čula tišinu. I razumela. „Znam da si je ti jako volela… I ona je stalno pričala o vama… o tebi posebno… Ulepšala si joj život. Šta da radimo…“ govorila je žena pažljivo i obzirno. U mojoj kući su svi još spavali. Ušla sam u svoju sobu i pogled mi je pao na  malog plišanog  pandu, kojim sam tako želela da je obradujem. Pomislila sam na zalihu njenih sapuna (jednom sam izbrojala 37 komada) i na bezbroj beznačajnih stvari koji su bili deo nje.
Setih se posle i komentara: „A ti, mala, kad čuješ da sam se otabačila, uzmi ključ i odmah da odneseš tvoju „Moskvu“ preko. Znaš gde ti je posteljina, mikser, vaza… ma uzmi sve što želiš. Tebi će koristiti. I Glišinu sliku, molim te. Ti ćeš mu to dati, a oni moji, ako se jednom dočepaju – više ništa nećete videti“. I bilo mi je smešno. I izmotavli smo se na račun svega toga. Delvalo je da tetka Dana preteruje. Ali  i da je večna. Na neki način i jeste…
I bila je u pravu. Brzo sam zažalila za svakom svojom reči kojom sam pokušavala da opravdam postupke njene familije. Naravno da su sve, ali bukvalno sve odneli. Čak i moju „Moskvu“ i Glišinu sliku. Inače, „Moskva“ su bila dva goblena koja je ona uradila i koje je „trebalo da prodamo pa da idemo u Moskvu“. Nas dve. Gliša je bio potomak nekog starog čika Boškovog kumstva, lekar, divan čovek koji joj je puno pomogao (za razliku od brata koji je, takođe, bio lekar i njena bolest ga nije previše zanimala). Stara slika, verovatno još predratna, ulje na platnu, bila je njemu namenjena…

Nikad je nije dobio.
To je, ipak, njihova sramota, njihov greh, njihov problem. Njen brat je bio toliko drzak da je dan nakon sahrane, počeo da me preslišava kome je sve tetka Dana dala ključeve, koliko primeraka ključeva ima i sl. Setih se tetka Dane, bola koji su u njoj izazvali ovakvi njihovi postupci i samo se sećam da sam tog trenutka prestala da budem ljubazna sa njim. Spustila sam svoje ključeve ispred njega i otišla. Više nisam imala šta da tražim u toj kući. Možda je trebalo da mu kažem da nije slučajno to što niti on niti bilo ko iz familije nema ključeve tetka Danine kuće… da nisam bila toliko tužna možda je trebalo da se raspitam šta kaže Zakon u takvim slučajevima I napakostim mu… ali nije bilo svrhe.

Prozor od moje sobe gleda na tetka Daninu kuću, bilo je leto, sve otvoreno… I videla sam kako se stvari iznose i iznose… kamionom, kolima… ma sve su razvukli. Mislim da su bili spremni i tapete sa zidova da odlepe… čisto da se nađe. To je sve bilo čak više smešno nego tužno. U svom gramzivom čisto materijalnom svetu, oni nikad neće shvatiti šta su izgubili. Koliko je vrednosti i lepote u onim malim stvarima koje je nemoguće materijalizovati.Teško da to mogu i da naslute.  Tako je“ožalošćena porodica“ propustila je lepu priliku da od izuzetne žene kakva je bila tetka Dana, nauči bar po nešto o životu i njegovoj suštini.
Mojoj porodici i meni tetka Dana je bila mnogo više od dobrog komšije. I danas je se setimo svaki put kad se na stolu nađe pasulj ili supa skuvana na juneći močing. „Sanjaću Plitvička jezera“ i dan danas svako od nas kaže kad jede kasno uveče pa se plaši da će biti žedan tokom noći. Jako je zgodno citirati je u milion situacija, setiti se neke njene duhovite opaske, nasmejati se na ono što bi izazvalo njen prepoznatljiv komentar. Ona je na skoro sve u životu gledala kroz humor, kod nje je sve bilo jednostavno duhovito i nikad dosadno.  A imala je najmekšu i najčistiju dušu koju čovek može da zamisli. I u sebi toliko ljubavi da je to nemoguće iskazati… samo osetiti.
Nije doživela raspad zemlje, potvrdu da je bila u pravu kada je naslućivala zlo. Otišla je na vreme sa ovog sveta, izbegla da ponovo preživljava svoju tragediju i saoseća sa svim onim ljudima koji su mnogo gdina kasnije doživeli isto.
Njen „životni fakultet“ pokazao se jako dobro i temeljno izučen.

Sigurna sam da bi se radovala kada bi znala koliko često još uvek uspe da me nasmeje…

Ipak je moje “nasleđe” od tetka Dane mnogo veće i neuporedivo dragocenije od svega onoga što je “ožalošćena porodica” uspela da prepozna i iznese iz kuće.