Tetica

Svaka od mojih tetaka, pomenuta tetka Vida i mamina mlađa sestra, tetica, je imala svoje mesto, svoj „resor“, oblast u kojoj je bila i ostala posebna i neprikosnovena. Istina je da sam sa teticom provodila mnogo više vremena, jer je bila mlađa, sama i imala mnogo više slobodnog vremena da se bavi nama. Istina je i da je, dok smo bili mali, zaista prema meni pokazivala mnogo više naklonosti i da sam je ja obožavala. Nikad nije otišla od nas a da ja nisam otplakala njen odlazak. Kada smo odlazili u Idvor, naročito kada bismo ostajali duže, ona je bila ta koja se nama najviše bavila. Ja sam oduvek volela da skitam i nikad nisam imala problem sa tim da mi mama i tata nedostaju.  Sa njom sam jako volela da provodim vreme i zaista je bila i ostala posebna i drugačija od svih. Nekad pozitivno, ali nekad i negativno.

Kasnije, kada je živela sa nama, ali i mojim odrastanjem se i taj odnos menjao. I valjda zarad neke, samo njoj znane ravnoteže, u kasnijim godinama je postala neuporedivo naklonjenija Branetu. Kod nje ta naklonost pod obavezno podrazumeva i da bude istaknuta, što u njenoj verziji iziskuje i obavezno poređenje u korist onog čije kvalitete želi da istekne… ali često i potcenjivanje onog drugog. Kod nas sam to još nekako i prihvatila, jer je ona jednostavno takva, ali mi mnogo više smeta što isto radi i sa Aleksom i Tomom. Tu je Aleksa neprikosnoveni favorit od malena i to se u njenom slučaju „vidi iz aviona“.

Jedan od razloga zašto sam ja jako kasno počela da se bavim kuhinjom, je svakako i činjenica da je ona dugo živela sa nama, dakle bilo je već dve žene u kuhinji i nije bilo nikakve potrebe, niti prostora da se i ja tamo ubacujem. Vrlo sam im zahvalna zbog toga jer  da je situacija bila drugačija – uopšte ne znači da mi se kuhinja ne bi smučila mnogo pre nego što uspem da je upoznam.

Kako mama dugo nije mesila nikakva testa, a tetica je i te kako tome vična – to je bio njen neprikosnoveni resor.  Kako smo svi voleli i štrudle i pogaču pa i pogačice sa čvarcima – kad ona odluči da nam nešto od toga napravi – svi smo se ne samo radovali, nego i ispoštovali sve njene zahteve. Kao dete se sećam narandžaste vangle u kojoj se mesilo testo, kako stoji u uglu, na vrhu regala (jer je tamo najviša temperatura). Uglavnom,  nama je sve to delovalo krajnje normalno, a rezultat je uvek bio takav da nikom nije ni padalo na pamet da se buni i postavlja bilo kakva pitanja.

Jedno od retkih jela koje ja ne jedem uopšte je đuveč i to pripisujem događaju iz detinjstva, vezanom za teticu. Naime, to je bio period kada je počela da živi kod nas. Studirala je vanredno i predavanja imala posle podne, tako da je pre podne bila kod kuće sa nama. Išla sam popodne u školu, imala sam svoje „lutke“ tog dana, nije mi se radio domaći, a ona je insistirala da sve pregleda (u stvari sam bila jako samostalna po pitanju škole i nerviralo me je kad mi se neko meša i kontroliše me) i terala me da uradim domaći onda kad je ona mislila da treba… pa još sastav prvo na papiru, da ona pregleda i ispravi, pa tek onda da ga lepo prepišem u svesku za domaći… baš sam sve to mrzela!

Uglavnom, nismo bile baš u najboljim odnosima ni kad je došlo vreme ručku. Za ručak je, da zlo bude veće, bio đuveč koji i inače nikad nisam jela sa uživanjem. Tog dana nisam htela uopšte da ga jedem. Ona se razbesnela i insistirala na tome da moram to da pojedem. Uz 2-3 parčeta hleba nekako sam progutala 3-4 zalogaja đuveča koji mi se nikako nije dopao. I sad se sećam kako jedem plačući i guram taj hleb u usta da „ubijem“ ukus onog paradajza. Sve u svemu, u životu više nisam pojela ni zalogaj đuveča, ko god da ga sprema i kako god da ga spremaju.

Đuveč

Sva druga jela koja sprema tetica su uglavnom „porodična“:  iz Macine, mamine (mada je mama znala da bude vešta: kad joj se nešto ne radi, ona samo kaže: „hajde napravi ti. Ti to bolje radiš, deca više vole kad ti praviš!“ Do dana današnjeg je to ostalo u porodici kao štos) ili tetka Vidine kuhinje (kao i ovaj đuveč, uostalom), pa bolje da se vratim na testa i kolače.

Pogačice sa kristal šećerom  su takođe Macin „recept“, ali sam ih ja gotovo zaboravila sve dok ih ponovo nisam jela kod tetice. Maca je znala da nam ih pravi onako „uz put“ zimi, kada nema puno posla van kuće i veoma sam ih volela.

Pogačice sa kristal šećerom

I ako sam Banaćanka od glave do pete, „poluseljačko dete“ kako znam da kažem (i jesam, pola detinjstva sam provela na selu… i to onaj najlepši deo), odrasla uz „svinjokolje“ i spremanje svih mogućih i nemogućih „specijaliteta“ tim povodom, nikad nisam uspela da zavolim čvarke. Pojedem po neki komad, po nekad, ali čvarci svakako nisu nešto što bih se setila da poželim. Ostalo je sećanje iz detinjstva… kada se kući donesu sveži čvarci (obično u nekoj od onih velikih limenih kutija u kojima se nekad kupovala npr. mast po mesarama) i Brane i ja dok smo sami, izručimo sve čvarke na sto i biramo one koji su sa puno mesa. Ili, još gora varijanta, odvakamo meso od masnoće i mastan deo vraćamo među ostale. Malo ko nije voleo čvarke, tako da su se oni često nosili na posao da se kolege počeste. A, kažu, da je Mariškica bila majstor da ih lepo isprži a da istovremeno mast ostane čista i bela.

I, tako, kako nisam ljubitelj čvaraka, tako su i pogačice sa čvarcima veljda jedino testo pripremljeno u domaćoj režiji za koje se nikad nisam „otimala“ niti poželela da ih jedem. Ali, kako ima ljubitelja, red je da se zna i kako se to u našoj kući pravilo.

Pogačice sa čvarcima

Kada smo bili mali, naravno da je tetica dolazila obavezno na svaki naš rođendan.

Pored uvek posebnih i lepih poklona bilo da je „objedinila“ svoj, Lazin i Macin, ili pojedinačno, najčešće bi ili donela tortu, ili je pravila kod nas. Za vreme u kojem sam odrastala, zaista sam imala puno lutaka, a onako bez prebrijavanja, čisto slobodnom procenom, pola od njih mi je kupila tetica – ne samo za rođendane ngo i izmišljajući razne povode. I uvek su bile lepe, moderne, nesvakidašnje… Ipak, jedna je bila i ostala sasvim posebna.

Negde u doba pred moj polazak u školu, pojavile su se lutke koje pevaju. I naravno da sam poželela i ja da imam jednu. Dobila sam je te godine za rođendan (ako se ne varam, bio je šesti), direktno iz Italije ali… to nije sve. Kako je tetica u Trst tog puta putovala sa teča Jocom (tetka Vidinim mužem), odabrala je poklon i za njih: lutku koja hoda! Sećam se, tada mi se vizuelno mnogo više dopala ta koja hoda (bila je crne kose, verovatno i zbog toga), ali i sad kad ih pogledam, obe su prelepe… a ova plava, sa maramom na glavi mi je nekako posebno draga… Na žalost, lutka nije dugo hodala, jer sam ja ipak bila okružena dečacima (i braćom i društvom iz komšiuka) pa sam pristala da vidimo „šta ima unutra“ te se mehanizam pokvario. Pevanje je trajalo duže, ali su se baterije brzo trošile, pa ih često nisam imala… Kasnije su se negde među igračkama izgubile male ploče (ličile su na gramofonske, imala sam ih tri: narandžastu, belu i crnu) sa kojih se emitovao zvuk.

Ipak, i ako su izgubile funkiju hodanja i „pričanja“, lutke su i danas „žive“ odnosno imaju sve delove i zaista i posle toliko vremena izgledaju lepo i zanimljivo.

Ja sam i kao poodrasla, pa i kao tinejdžerka volela lutke i tetica čak ni tada nije prestala da mi ih povremeno kupuje… naročito kad vidim i poželim neku baš lepu. Jedino što je bilo nedodirljivo je njena lutka koja je stajala u Idvoru u njenoj sobi, lepa plava, u zelenoj haljinici i sa medaljonom oko vrata … i stalno nas je izazivala. Ipak, uspelaje da nas preživi. Neoštećena.

Kasnije, kada sam ipak prerasla lutke, možda sam po neku i kupila nekad od svog džeparca… teticini pokloni su ostali jedinstveni: pa sam tako „spojila“ dva rođendana i dobila maleni ruski TV da mogu neometano da gledam sportske događaje (za koje sam jedina u kući bila zainteresovana)… u svakom slučaju, ispunjavala nam je želje, kakve god da su bile. Po meni, to i jeste uloga tetaka, ujaka, stričeva… i svih onih koji nisu – roditelji.

Pošto sam rođena u maju, kad je vreme već lepo i toplo, dešavalo se da se moj rođendan proslavi i u Idvoru, a meni je u sećanju ostala zamrznuta slika duvanja svećica na verandi stare kuće. Tortu je najverovatnije pravila tetica, a kako je istu  često donosila i kako smo je rado jeli, ista torta je u našu kuću ušla pod imenom

teticina torta od oraha

Ima jedan kolač, ili već ne znam šta je,  za koji mama kaže da potiče od tetka Vide, ali ja ga vezujem za teticu jer sam naučila da ga jedem ili kod nje ili nam ga je ona pravila. Zanimljive je strukture: tamna kora sa orasima debljine npr. oko 2,5cm i gore svetao fil (ja sam ga zapamtila kao belog), bar 1cm deblji od kore i sve preliveno glazurom od čokolade. U jednom momentu je nastupio period kada se taj kolač potpuno izgubio iz naših jelovnika, skoro pa da smo ga zaboravili. Setila sam ga se posle verovatno par godina i pitala teticu zašto nam više ne pravi „ono sa belim debelim filom“. Samo je odmahnula rukom i rekla: „Ja to više ne želim ni da vidim!“. Kasnije, kada je prošlo još neko vreme i kad ga je konačno napravila objasnila nam je i o čemu se radi: Žena koja je od nje uzela recept za taj kolač ga je napravila i to baš prilikom njene posete. Kad ga je videla kako izgleda (njen opis je propraćen gadljivim izrazom lika) sa belim filom minijaturne visine, sav rastopljen i nikakav – izgubila je svaku volju da ga pravi a ne još i jede. Njoj kad se nešto ne dopadne ili, daleko bilo, zgadi – to je za sva vremena (najčešće).

 I tu ide odmah asocijacija na neke lepe staklene činijice koje je mama donela od Mace, a iste je imala i tetka Vida (pretpostavljam da ih je Maca kupila za obe). Uglavnom, tetica je jednom prilikom boraveći u Pančevu zatekla tetka Vidu kako iz takve činijice farba kosu. Nikad ništa nije htela da pojede ni kod nas iz iste činijice bez obzira što se naše i tetka Vidine nikako nisu mogle „pomešati“. Ali, njoj je sećanje činijica u kojoj se našla farba za kosu i četkica kojom se ona nanosi bilo dovoljno da završi sa njihovom upotrebom.

Takva je tetica.

Kolač sa debelim belim filom

Nakon što je mama uspela da tetici obezbedi posao u svojoj firmi, ona se praktično preselila kod nas na neko vreme i sa posla su dolazile zajedno i tada se pristupalo završavanju prethodnog dana započetog ručka ili se spremao kompletan. Jedan dan u nedelji je bio rezervisan za neku čorbu i testo – bilo nasuvo (sa krompirom ili sirom) bilo nekšto sa kvascem tipa štrudle, pogačice, Macina pogača ili knedle sa šljivama, nekad i palačinke.

Muški deo time i nije bio oduševljen, ali ja svakako – jesam. Tata, koji je uvek bio zadovoljan svakom hranom koja se stavi pred njega, imao je komantar tipa: „Zlatice, lepo ovo nasuvo, baš… Ali ja dok se u’vatim za kvaku – budem gladan!“ , ali je, recimo, pogačice sa čvarcima izuzetno voleo.

Ja sam volela krompir-čorbu sa obaveznim jajetom skuvanim u njoj.

Krompir čorba

Kao što sam pisala kod mame, sa godinama je i ona sasvim dobro savladala tehniku mešenja testa sa kvascem, ali takva kakva je bila, skromna i puna uvažavanja prema svačijem znanju i umeću – uvek je ostavila tetici neprikosnovenu prednost majstora u mešenju. U suštini se nije ni mešala u njen resor (kao ni kasnije u moj), tako da nam je čuveno banatsko nasuvo sa krompirom uvek pravila tetica, ali i knedle sa šljivama (u našoj kući se nikad nisu zvale „gomboce“ kako je to u ovom kraju uobičajeno).

Nasuvo sa krompirom

Iz nekog razloga, meni je smetao luk u nasuvu i u to doba, teticu nije mrzelo da za mene sprema posebno – bez luka pa šporet bude skroz popunjen šerpama… kao da se kuva ko zna kakav „bogat“ ručak.

Na tu temu postoji još jedna slatka priča, nevezana za teticu, ali za našeg dragog prijatelja čika Acu (koji će svakako dobiti svoje poglavlje, zaslužio je i mnogo više od toga). On i još neki prijatelji su se našli u Zagrebu, u poseti nekom vojniku (ako se na varam, zaboravih te detalje). Poenta je da su seli u kafanu da ručaju i kada su dobili jelovnik krenuli da biraju. I, u želji da budu „fini“ poruče jelo pod nazivom „grenadir marš“ – zvučalo je „otmeno“. Tim je zaprepašćenje i razočarenje bilo veće: „Mi mislili sad ćemo dobiti nešto specijalno, kad ono – obično, naše nasuvo sa krompirom!“

Kada se kuva nasuvo, od vode u kojoj se testo kuvalo zajedno sa vodom u kojoj se kuvao krompir, uz malo tog istog testa i krompira, napravi se sasvim dobra i ukusna čorba (koju sam ja, kao i svaku čorbu, veoma volela).

„Čorba od nasuva“

Inače, priča ne bi bila potpuna da se uz teticu ne napomene kako je kod nje sve procedura sa jasno utvrđenim pravilima (njenim, naravno) od banalnih tipa npr. da se za krompir paprikaš krompir obavezno seče na režnjeve (nikako na kockice ili kolutove) preko procedure potapanja kvasca u tačno određenoj količini mleka uvek na istom mestu (i u istom lončetu – kod nas crveno na bele tufne) i da se to slučajno ne pomera. Čim se dođe sa posla, riba se sto na kojem se mesi i ni slučajno niko ne sme na njega ništa da spusti… kako bi bio potpuno suv po njenim kriterijumima, jer se samo tako na njemu može mesiti. Bilo je tu još jako puno sitnica na koje sam sad već i zaboravila, nešto, naravno, i ima smisla, ali puno toga je prilično diskutabilno… da se blago izrazim.

Poslednjih godina, kada smo mama i ja bile same, a ja već uveliko „dokazna“ u mešenju testa sa kvascem, mama je, posmatrajući me kako ubrzavam proces vrenja tako što testo stavim u rernu na 50C i još ga pipkam i premeštam, znala da odmahne rukom i sa osmehom prokomentariše: „Gledam kako „muljaš“ to testo i šta sve radiš sa njim… i zamišljam da te vidi tetica, pet puta biste se posvađale!“

Sasvim dobro sam savladala i knedle sa šljivama kojima sam znala da obradujem mamu. 

Knedle sa šljivama

Ostala je priča nakon jednog takvog ručka, koje smo se mama i ja često podsećale uz obavezan smeh, iz doba kada smo još svi bili na okupu. Zaboravih da li su bile knedle sa šljivama ili zapečene slatke palačinke punjene sirom, tek, nakon što je mama završila sa obrokom i malo se ispružila na svom kauču, izvirila je tetica iz kuhinje i strogo,  onako kako ona ume, pitala:

„Koliko si ti pojela?“                                                                                                    

Mama je odgovorila (npr.):

„Pet komada!“

„Kako to?! Kako si ti pojela pet kad ja znam da sam ja četiri, a ja uvek pojedem više od tebe?!“

Tek kad smo svi prasnuli u smeh, shvatila je šta je rekla…

Svi  znaju teticu kao drugačiju i prilično neprevidivih reakcija. Od dobrote i velikodušnosti do nepredvidive ljutnje pa čak i izliva besa. Da li je u pitanju samo urođeni karkter ili činjenica da je bila najmlađa i da joj  je oduvek, naročito od strane Laze, bilo dopušteno puno više nego tetka Vidi i mami, teško je rastumačiti. Obe starije sestre su i sticanjem sopstvenih porodica nastavile da je maze kao mlađu i vrlo često je (po privilegijama) svrstavaju u rang sa nama (odnosno svojom decom) što su i teča Joca i tata prihvatali i dugo tolerisali.

Poslednjih godina, kada se i mama opustila u smislu da nas više ne vaspitava i ne koriguje već nas prihvatila takve kakvi smo, bila je spremna da prizna svoju ne uvek opravdanu slabost prema tetici i večito isticanje njenih dobrih i prećutkivanje loših osobina, svesna da je time malo iskrivila i našu sliku o njoj, sve u želji da je volimo i prihvatimo jer „ona nema nikog drugog“. A mi smo je svakako voleli, samo bi nam malo lakše bilo da ispratimo i njene nenadane reakcije da smo imali realniju sliku. Ja se sećam tačno i trenutka kada se moja slika promenila i postala realnija.. što je, pretpostavljam u velikoj meri uticalo na njen kasniji odnos prema meni.

Bili smo već studenti, došla sam za vikend, tetica je već godinama živela sama u iznajmljenom stanu, ali je bila blizu i uvek su sa posla mama i ona dolazile najpre kod nas zbog ručka, pa je tek tada odlazila „kući“. Iznenadila sam se kad je mama došla sama sa posla… ali mi je ubrzo objasnila da su se posvađale. Sam povod svađe je, naravno, bio krajnje banalan (ne sećam ga se naravno), ali suština je bila da mama nije kao u najvećoj većini ostalih situacija istolerisala teticinu žustru reakciju (koja se uvek manifestovala i povišenim glasom i ni malo „nežnim“ izjavama), već je i ona odreagovala, pa se, nenaviknuta na to, tetica jako naljutila, otišla u svoj stan i prestala da dolazi.

Ipak, i ako su bile „u svađi“, mama je spakovala ručak i koleče i poslala me kod tetice – da joj se javim i da me vidi. I sve bi bilo u redu da je ona to prihvatila prećutno. Ali i ako je uzela sve što sam donela (znajući da nije imao ko drugi da pošalje osim mame), čitav naš razgovor prilikom te posete se svodio na njenu priču u kojoj je forsirala poprilično ružnu i iskrivljenu sliku o mami, o tome kako se mama prema njoj ponaša, što sam jednim delom prećutala, ali nisam uspela da na rastanku ne kažem: „Mama me je poslala kod tebe… a da prii tom ni jednu jedinu lošu reč nije rekla… Naprotiv. Vaš odnos je vaša stvar, odrasle ste, ali moj utisak je da nije fer kako se ti odnosiš prema njoj“. Mislim da mi nikad nije „oprostila“ jasno iskazan stav… što je u njenoj percepciji uvek bilo isto što i „izdaja“.

Nikad nisam bila diplomata i nikad nisam znala da sakrijem svoje stavove. I iskreno mi nije žao zbog toga, i ako sam, površno gledano, nekad za to plaćala i dosta visoku cenu. U teticinom slučaju se to manifestovalo potpunim okretanjem ka Branetu (što u njenoj izvedbi znači da ne samo forsira njega u smislu „bolji je“ ma šta to značilo, nego i da u svakoj prilici ističe i preuveličava moje negativnosti). Kulminacija našeg lošeg odnosa bio je u vreme kada je Brane startovao sa radionicom u kući, mama, nakon Lazine smrti bila u Idvoru sa Macom, a ona svakodnevno žurila sa posla kako bi Branetu i radnicima završila ili spremila ručak. Činjenica da je, pored redovnog posla preuzelai tu ubavezu, u sopstvenom doživljaju sebe, dala joj je na važnosti i time je dobila „argument“ da se prema meni ophodi krajnje nekorektno i vrlo često – drsko. Nekad je to dovodilo do komičnih situacija kada se Branetovi radnici izmotavaju za vreme ručka (kojem, nakon što mi je vrlo jasno naglasila da su oni priooritet, a za mene „ako ostane“, nikad nisam prisustvovala, već sam sebi spremala hranu dok je ona na poslu) tipa: „Nema više, Maja je sve pojela“ svesni potpuno apsurdne situacije i položaja u koji me je ona dovela. Jedini razlog da ne odreagujem na to, bila je želja da mamu ne dovodim u situaciju da se svađa sa teticom, pogotovo ne dok je Maca bila živa. Istina je da nisam od mame skrivala kakvo je stanje u kući u njenom odsustvu, ali sam jasno naglašavala da prihvatam da je tako i nisam tražila da reaguje.

U potpuno povlašćenom položaju po svim pitanjima, Brane se, takav kakav je, sa svojom urođenom „diplomatijom“ i sposobnošću da na fin način iskoristi sve što može za sebe,  naravno, nije bunio, pod parolom: „Ne mešam se u vaše odnose“.  Sećam se scene… nakon mog rođendana i maminog boravka kod kuće… tetica se vraća iz Idvora, čestita mi rođendan, doslovce onako „u prolazu, reda-radi“ i napominje: „Ja sam tebi ostavila 100DM, boje NJEMU (Branetu) da dam to, a za koji dan ću dobiti platu pa ću ti dati dinare!“ Ostala sam bez teksta… bio je MOJ rođendan. I da se u danu kada je dobila platu, nije tu zatekla moja vrlo racionalna i praktična drugarica koja je znala priču i naglasila da slučajno ne obijem taj novac, zaista ga ne bih uzela. Bilo je u pitanju čist princip… i činjenica da mi je već jako smetala čuvena rečenica koja se stalno izgovarala u vezi tetice: „Ma pustije, znaš kakva je…“

Ipak, znala je i ona kakva sam ja.

I samo zahvaljujući tome što mi je jako bilo važno da ne povređujem mamu, jesam je i ja „pustila“ do neke mere. I nisam mogla da odbijem kada je pred samo njeno preseljenje u Idvor (pošto više nije mogla da oteže sa odlaskom u penziju) doslovce sa svog vrata skinula ogrlicu od belog zlata koju je volela (i kupila je po uzoru na maminu) i poklonil mi je uz: „Micko, da ti dam i ovo… šta će meni tamo!“ (prethodno mi je ostalo zlato koje je imala već poklonila, tek po nešto ostavljajući za Tanju). Mama mi je svoju, zajedno sa priveskom, već ranije poklonila, naglasivši da je još prilikom kupovine, namenila mani… pa da to obavi za života.

Takav kakav je, Brane se nije i ne bi se mešao ni u svađu između mame i tetice nakon Mcine smrti.

Ja jesam i to tako što sam joj jasno prišla ignorišući njene izjave da „nema nikog“ da je normalno da mi budemo „na NJENOJ (maminoj) strani“ i rekla joj najpre da nema potrebe za teškim rečima i krupnim izjavama, da smo svi tu kao što smo i do sada bili… I sve se izgladilo, ali je moglo i da se ne izgladi jer je tada i mami već bilo svega preko glave.

Ipak, naš odnos se više nikad nije vratio na razinu pre njenog potpunog okretanja i tog perioda u kojem je imala snažnupotrebu da „dokazuje“ kako sam ja loša i ponaša se prema meni baš neprijateljski. Sad se trudim da je tolerišem, ali ne i da odobravam ono što smatram pogrešnim. Pomažem koliko mogu i stignem, nemam potrebu za bilo kakvim „priznanjem“ sa njene strane, jednostavno radim po sopstvenom osećaju i savesti poštujući kroz sve to i stav svoje mame koje je i te kako bila svesna svega… i veoma jasno mi naglasila da od nas ne očekuje da se slepo povinujemo teticinim hirovima koji nekad baš znaju da budu – čudni. Poslednjih godina je mama izbegavala da ode čak i sa klincima… jer nije više imala snage niti volje da ulazi u besmislene rasprave oko bilo čega.

Sećam se… mama u bolnici, oduzeta joj čitava desna strana i moć govora… ali one njene žive, tople oči i izraz lika uz gestikulaciju onom jednom rukom, vrlo jasno govore za sve neizgovorene reči… Kažem joj iskreno: „Tetici svaki dan podnosm iscrpan izveštaj… ali neće doći u posetu jer „ona ne može da vidi tako teške bolesnike“…“ mama odmahuje onom zdravom rukom, pojavljuje joj se osmeh na usnama, oči zaigraju i vrlo jasno kažu: „Ne brini i ne sekiraj se. Znam ja sve to. Takva je“… Ono što je meni u svemu tome jako smetalo je činjenica da su pre mame najpre Laza, a posle i tetka Vida, ležali u bolnici u potpuno istoj situaciji kao i mama. I oboje je išla da ih obiđe… Mamu nije.

Život uz teticu svakako nije bio dosadan. I naravno da ne osporavam njene dobre osobine, niti to da je čitavo iskustvo postojanja takve tetke, mene naučilo i šta je u tome dobro i šta baš i ne, te sam, nadam se, i zbog toga ja mojim bratancima bolja tetka nego što bih bila da nisam imala nju. Kod tetice su sve reakcije jako bučne i žustre, ali kad prođu, često bude kao da ništa nije bilo. Aleksa i Toma su tu mnogo pametniji, oni jednostavno prihvataju sve kao deo nje i na moje pitanje nakon neke njihove posete, da li su se svađali sa baba tetom, Aleksin odgovor je bio: „Baba teta se stalno svađa sama sa sobom“

I samo još jedno sećanje iz skorijeeg vremena iz teticine kuhinje u Idvoru.

Kad kuva kafu, uvek joj je jako važno da se džezva ponovo vrati na ringlu i tečnost „podigne“, ali je neverovatno da joj skoro uvek ta kafa i iskipi i prospe se po ringli. I naravno, ona bude besna nakon toga. I nađemo se nekom prilikom u Idvoru, tetica kuva kafu, scena kao da se ponavlja iz već dobro poznatog filma, vraća onu džezvu na ringlu i kafa se prosipa po šporetu. Trenutak pre nego što se prosula, mamin i moj pogled se sreću i obe prasnemo u bezglasan smeh, potpuno nemoćne da se uzdržimo.