23. jun

Bila je nedelja kao i danas.

Tu noć je bilo neko nevreme sa jakom kišom. Ono, kada padne veća količina vode od od one koja uspe da se slije niz krov, pa nam probije na onom, uvek istom mestu. Primetila sam fleku na plafonu to pre podne. I pokazala ti.

I odmah se pokajala što sam to uradila. Jer, nervirala si se. Pozvala komšiju da pogleda… nije bilo nikakvog oštećenja na krovu. Probla sam da ti objasnim da je to samo glupa fleka na plafonu, da nije vredna tolike tvoje pažnje, da ćemo srediti plafon…

Da si  tada znala… da si mogla da znaš…

Provele smo tu nedelju uobičajeno za nas dve. Spremila si ručak, ručae smo zajedno. Pričale po malo.  Bila sam kod kuće čitav dan.

Bilo je toplo, bilo je sparno od tolike vlage i znala sam da se ne osećaš dobro. Ali, kao i uvek, nisi htela da priznaš i pokušavala si da prikriješ. I, kao i uvek kada bih se ponudila da uradim nešto od „tvojih“ poslova, tako je bilo i tada – odbila si moju ponudu da operem sudove posle ručka uz: „A šta ću ja da radim?“

Predveče, kada si ušla u moju sobu po telefon da kao i svakog dana, pozoveš teticu,  zatekla si me za kompom i napravila uobičajenu grimasu umesto komentara tipa: „Zar ti nije dosta po čitav dan ispred kompjutera na poslu?“, „Stvarno si zavisnik!“ ili: „Gora si od dece!“ . Bila sam počela da sređujem nešto po sobi i kao i uvek kad ja počnem sa spremanjem, u sobi je vladao haos. Probila si se do telefona uz moje pitanje. „Zašto nisi rekla da ti ja donesem telefon?“ i samo si odmahnula rukom. Znala sam, videla sam, osetila sam… da ti nije dobro. Nisam pitala, jer znam da si bila ljuta na sebe, na život, na bolesti, na godine… na to što ti je teško. Malo nakon što si se vratila u dnevnu sobu, pošla sam za tobom… sa nekim glupim razlogom… samo da vidim kako si. Zatekla sam te na tvom kauču, sedela si sa telefonom u levoj ruci i kada sam ti se obratila, umesto tvog toplog, promuklog glasa, čuh samo pokušaj nekog krika… „Mamice, šta ti je?“ ponavljala sam u nadi da ćeš mi odgovoriti. Po pokretima shvatih da se ljutiš. Besno si rukom koju si mogla da pokreneš pokušavala da pomeriš nepokretnu nogu. Znala si mnogo pre mene šta ti se desilo. I borila si se svom preostalom snagom da to ne priznaš. Da ne vidim. Da me ne uplašiš. I znam da si se i tada opirala i borila nejpre zato da bi mene poštedela…

I sada vidim tvoje tople, žive oči prepune bola i straha… i besa što ti se desilo ono čega si se uvek najviše plašila.

Dalje se sve odvijalo kao u magnovanju.

Pozvala sam našeg dobrog anđela, tvoju doktorku Slavenku, stigla je brzo nakon što te je hitna odnela u bolnicu. Znala je šta ti se dogodilo. Bilo je toplo,  ja sam ipak drhtala. I znam da sam očajno, kroz suze rekla: „Ali… nisam spremna da je izgubim!“ Sad znam da je Slavenka bila u pravu kad mi je odgovorila: „Nikad nismo spremni!“ Istina je… nikad ne bih bila spremna na to. Kao što mi to nedostajenje nikad neće postati navika.

 „Znate njenu dijagnozu i opšte stanje, bio je baš jak udar… budite spremni na sve“ rekao je ljubazni lekar koji je preuzeo brigu o tebi. I pustio nas da te vidimo. Brane kaže da je siguran da nas nisi prepoznavala tada. Ja mislim da samo nisi želela da te vidimo bolesnu i nemoćnu.

I znam da je snaga za borbu koja je usledila iza toga dolazila iz tvoje ogromne ljubavi i neverovatno snažne želje da nas nikad ne opteretiš sobom i svojom bolešću. Rekli su nam da se oporavljaš, da je priroda bolesti takva da traži strpljenje i vreme. I znam da si se borila najviše zato da meni daš vremena da se naviknem, da prihvatim, da mogu da se saberem i nastavim dalje…

Ni tada, kada nisi mogla da govoriš, nisi prestala da misliš i da se boriš da sačuvaš sav svoj razum. Razumela si šale koje bih svakom drugom morala da objašnjavam, grlila si me i mazila onom zdravom rukom, ljubila me svojim najnežnijim poljupcima… Vreme izvan bolnice mi je proticalo tako da ni ne znam kako. Sreća, bili smo pretrpani poslom i funkcionisali smo i Brane i ja nekako. Najgori deo je bio onaj kod kuće. Budila sam se u polusedećem položaju na kauču u dnevnoj sobi i pojma nisam imala da li je veče ili jutro. Nisam smela da idem da spavam u strahu da me ne probudi telefonski poziv ujutro. I jedva da se sećam perioda izvan bolnice. Poseta se sećam. Sećam se radosti i tvoje zahvalnosti koju bih pronašla kada nam se pogledi sretnu, zagrljaja i onog nežnog poljupca koji je govorio umesto svih onih reči koje nisi mogla da izgovoriš. „Znala sam da ćeš ti doći“ govorile su tvoje zahvalne oči pune ljubavi. Razumele smo se i tada. Kao i čitavog mog života. Sećam se mangupskog osmeha kada flašicu sa vodom stavljaš ispod pokrivača, da možeš sama da je dohvatiš.

Sećam se  jedne reakcije kada sam prenosila Branetove pozdrave uz dodatak da ima  baš puno posla. Nasmejala si se…odmahnula rukom u fazonu: “Mene si našla da foliraš!”  sa tragom radosti što bar pokušavam da ga oprevdam. Poznavala si nas dovoljno da mu nisi ni zamerila, svesna da sve dok može, on neke stvari prepušta drugima. Ovo je prepuštao Tanji i meni.

Uvek sam znala da je velika privilegija to što si baš ti moja mama.

Tada sam shvatila i koliko će biti visoka cena za to.

Normalno je da ljudi stare, normalno je da se karakter menja u starosti, normalno je da stariji ljudi polako postaju menje razumni time i sebični… pa i da roditelji postanu “deca” sopstvenoj deci. To je ono čega si se plašila, ali i ono što nisi dopustila. Bolest ti je oduzela puno toga, ali je snaga tvog karaktera i uma ipak nedvladala. Zato je tako teško ostati bez tog tvog razuma, tvoje snage, odlučnosti… te ogromne uvek prisutne ljubavi o kojoj se ne priča valjda zato što se uvek podrazumeva.

U svesnom stanju nisam dozvoljavala sebi da se plašim. Čak i kada je stigao snimak i ona uvek ljubazna sestra koja me je dočekivala sa osmehom potpuno ozbiljnog lica me uputila na doktorku i ljubazna doktorka bila sasvim ozbiljna i krila pogled dok mi je saopštavala da je i sama iznenađena da se sa takvim rezultatom ipak oporavljaš. On te nije te poznavala. Nije znala koliko je tvoja mentalna snaga izvan svake medicinske dijagnoze.

Pojavile su se prve dinje. Njih si posebno volela. Setih se da ti ponesem.

Pojela si sa radošću nekoliko zalogaja i ni danas ne znam da li si se radovala dinji ili tome što pokušavam da uradim bar nešto za tebe…

Setih se kako sam te prethodnog leta ubedila da sa mnom i mojom drugariccom pojedeš voćnu saltu iz polovine dinje… Dok su drugi roditelji „smetali“ svojoj deci prilikom posete njihovih prijatelja, ti si bila prijatno i poželjno društvo većini mojih drugarica, ali te je, tako obzitnu i punu razumevanja često trebalo ubeđivati da nam se pridružiš.

I kada sam i ispred tebe stavila porciju dinje i voćne salate, ponovila si svoju čuvenu rečenicu: „Bože dete, kako te ne mrzi!“

U stvari, takva “praktična” kakva si bila, nisi sa baš mnogo obaziraa na estetiku hrane koja se poslužuje. Uvek je bilo ukusno sve što spremiš, ali ma koliko da si se trudila, retko kad su ti kolači bili isečani na iste komade. U stvari, najrađe si ostavljala “u komadu”, onako kako je ispečeno,  da svako sam sebi seče parče,  kako i koliko želi a sve pod izgovorom da se isečeni komadi “brže suše” (kao da su nam kolači stajali duže od jednog dana).

Kada si shvatila da me zabavlja rad oko hrane, divila si se onome što napravim, ali te je prvo nerviralo koliko vremena potrošim na premeravanje i seckanje bajadera ili komadića za slane zalogaje… podešavanja da sve bude što sličnije i urednije spremljeno i poređano. Pomagala si mi kad imam neku narudžbinu i stvarno se trudila da zadovoljiš moje visoke standarde po pitanju estetike. Nekad ti je uspevlo, ali nekad je dolazilo do komičnih situacija kao ono sa kuglicama. Napravila sam ti uzorak, stavila ispred tebe i rekla da ih praviš takve. Kada si završila, ćutke sam krenula da ih korigujem. Primetila si da menjam nešto i reagovala pitajući me šta sad nije u redu. Samo sam uzela uzorak, pa još jednu tvoju kuglicu iz “sredine”  i još jednu od poslednjih napravljenih. Izgledale su kao tata (i to vrlo krupan), mama i dete. Nasmejale smo se obe… Jednostavno nisi imala oko i osećj za to i meni je to bilo beskrajno slatko. I sad, svaki put kada nešto radim čitave noći pa odem na posao i vratim se u haos neopranih sudova, uvek se setim tvog: “Bar da mogu nešto da ti pomognem!” nesvesna kolika je pomoć to što je kad se vratim sve oprano i sređeno.

Nikad neću zaboraviti onaj veliki posao spremanja zalogaja za otvaranje kafića i tvoju ogromnu pomoć bez koje ne bih čak ni uspela.

Šalila si se kako seckam slaninu i sir i sve to ređam i “pakujem” u suve šljive, ali ti se rezultat baš dopao.

Bilo je toplo i nisam mogl mnogo toga da uradim unapred. Jeste sve bilo ieckano i spremljeno, ali je bila velika količina hrane koja je sva trebala biti složena na štapiće i čačkalice i tu nisam uspela da napravim dobru procenu potrebnog vremena.

Kada sam shvatila da kasnim i da mi fali (dobro se sećam) još komadića sira, rekla sam ti da seckaš.

I svaki tvoj komadić isečenog sira se razlikovao po svakoj dimenziji… ali sam ga upotrebila i čula trijumfalni komentar: “A sad ti je dobro kako sečem!”

Bila je to samo šala… jer smo se razumele, i kao i u svemu, prihvatale te razlike i znale da se šalimo.

Za dobro uađen posao, dobila sam bogat bakšiš. I podelila ga sa tobom. Odbijala si da uzmeš, ali sam ti objasnila da zaradu zadržavam, bakšiš delim jer si ga pošteno zaradila.

Kada si ipak uzela, tačno sam znala da si nešto smislila.

Shvatila sam kada smo se pozdravljele prilikom mog polaska na more i ti mi u ruku ćušnula taj novac. Rekla sam ti: “Mama,ne preteruj… mnogo je!” a ti si ozbiljno i ponosno rekla: “E, pa zradila sam!”

Razmišljajući čime bih mogla da te obradujem dok si ležala u bolnici, setih se i jagnjeće ćorbe.

Bila je nedelja, dan koji sam tada počela da mrzim, jer je trajao predugo… Spremila sam je polako, sa uživanjem, trudeći se da stavim sve što voliš, uključujući i sveže peršunovo lišće na kraju koje si ti volela i u supi, ali ga nisi stavljala zbog mene. Odnela sam ti je toplu i polako te nahranila.

I opet si bila zahvalna, da li zbog ukusa koji ne znam ni da li si osećala ili zbog želje da mi udovoljiš. Nikad posle toga nisam skuvala jagnjeću čorbu.

I danas je nedelja. Isto kao pre 6 godina.

I kod kuće sam i kuvam supu i spanać za ručak, kao što si nam ti često spremala.

Piletinu ne pohujem, jer nisam nikad naučila da bude onakva kakva je bila kad mi je ti spremiš.

Ni  supa nikad nema onaj ukus koji je imala ona koju mi iz kuhinje u kutlači doneseš u krevet da probam da li je dovoljno slana.

I kada naiđem na krupniju so, uvek se setim presoljenog ručka za koji je “kriva” krupna so… ili previše sitna. Ili “so koja nije dovoljno slana”. To su sve bila tvoja smešna obrazloženja u periodu kada si znala da nam presoliš hranu.. I ja dodavala: “Dobro mama, ne sumnjamo da imaš neko objašnjenje oko soli… ali eto, da znaš za drugi put”.

Iz kuće je ispario i miris duvana, pepeljare sam negde zaturila pa i kad nekom treba jedva nađem neku. Samo ja cigarete mrzim još više. U predsoblju uvek ima obuće koja nije složena, za razliku od tebe, peglam samo ono što moram. I krpe za sudove. Da ih lepo složim, u istoj fioci u kojoj su uvek stajale…

Neki red sam ipak naučila. I nastavila da ga poštujem.

Nešto sam sasvim promenila.

Dečaci su nam porasli u prelepe i prepametne momke na koje bi bila više nego ponosna. Bila bi ponosna i na to na koji način te se sećaju. Sećam se, kada je Aleksa bio mali, kako si glasno izrazila strah da nas neće voleti… I uopšte, koliko malo si verovala u to da će neko dete zavoleti baš tebe. Jer, ti si bila prepuna topline i ljubavi, ali nisi baš znala to da pokažeš. Ne na „prvu loptu“. Ali, svako ko te je upoznao, nije mogao da ne oseti tvoju iskrenu toplinu i veličinu tvoje duše. Jelena, baba tetina unuka, koja je kod nas dolazila kao mala i baš smo je volele, a pronašle smo se posle mnogo godina, kaže baš to: da se seća tvoje topine.

Znam da nisi odobravala svaki moj izbor, ali sam ti tim više zahvalna što si svaki prihvatila.

I puštala me da pogrešim.

Svojim prijateljima, sentimentalnim i bolećivim roditeljima što “razumeju” svoju decu koja dobiju slabiju ocenu u školi ili padnu  na ispitu, uvek sa ponosom ispričam kako je meni moja mama rekla… nakon komentara: “Bio je baš težak ispit” – “Sine, je li bilo nešto što nema u gradivu?”

Nije… naravno. Znači, nauči sve… I onda nema iznenađenja. I preuzmi odgovornost jer za tvoj neuspeh nije kriv niko drugi.

Tomi sam, na opasku da ga neko od profesora „ne voli“ a da je isti „neinteligenan“, prepričala ono što si mi ti rekla kada sam se žalila na glupost profesorke hemije: „Dobro, možda si u pravu. Ali, ona ima potvrdu da je kvalifikovana za to što radi. Završi studije, dođi sa diplomom da budete ravnopravne i onda joj sa pravom i argumenovano reci da – greši. I dokazuj da je glupa“

Znam da  i sad ne bi bila zadovoljna svim mojim izborima. Ali, isto tako znam da bi ih prihvatila.

I znam da bi ti smetao nered u predsoblju i Dona u kući… ali isto tako znam da bi rekla da ja tu živim i da da tebe baš briga.

I bilo bi ti drago da znaš da moju staru kucu sasvim dobro služi zdravlje i da je i dalje sa mnom. Nisi sa mnom delila ljubav prema životinjama, ali si je razumela i prihvatila. I menjala Doni vodu ko zna koliko puta dnevno i pokušavala da se sa njim čak i poigraš… To što je ja volim, bio je dovoljan razlog da želiš o njoj da brineš.

Svaka rečenica koju ti posvetim, mogla bi početi sa “hvala ti”. Nemerno to izbegavam jer je već sve ovo i previše patetično. Mnogo više nego što želim da bude. Ali, na neki način osećam da treba … da ovaj dan to traži, da neke reči prosto traže da budu napisane. Ni približno ne pronalazim one prave, ali pravih i nema. Za svu radost i sreću što sam te imala takvu i svu tugu što mi tako nepopravljivo fališ svih ovih godina.

Znam da si bila umorna od bolesti, bolova, lekova, bolnica, lakara… Znam da si se umorila od stalne borbe za kvalitetan i što sadržajniji svaki dan, kao što znam da nisi mogla da podneseš sebe nemoćnu i zavisnu od drugih. I to da nas bilo čime opteretiš. I sva tvoja ljubav, briga i odnos prema životu sadržana je u onom pogledu prepunom zahvalnosti, ljubavi, ali i straha… na pitanje “Da li želiš da budeš kod kuće do odlaska u banju?” I energičnim, sigurnim klimenjem glve na pitanje: “Da li misliš da je dom bolje rešenje?”

Normalno je da ljude promeni bolest, ili sama starost. Ti nisi bila dovoljno stara za to, a snaga tvog uma, razuma i ogromne nesebične ljubavi je bila izvan svake bolesti tela. “Vi ne znate šta imate!” reče ona divna sestra jedva suzdržavajući suze, na priču o tome da si ti odabrala odlazak u dom umesto ostanak kod kuće. “Znam” reoh dok su mi suzee padala unutra, gušeći me potpuno nemoćnu da ti pomognem.

Kada su te vratili u bolnicu, znala sam da je gotovo.

Tada sam morala to da priznam sebi i suočim se sa svim predstojećim užasomkoji sam teško mogla da zamislim. Tada mi se jedini put oteo krik bola, straha, tuge, očaja… potpune nemoći. Ali, tek nakon što su te odneli.

Plakala sam glasno, očajno, besna… nesrećna.

Samo tad.

Obilazile smo te svakodnevno, bila sam zahvalna Tanji što ona prihvata razgovore sa lekarima za koje ja nisam imala snage da ih vodim.

 Živeli smo dan po dan, bez pogleda u budućnost, bez razmišljanja o tome.

U nekom svom lutanju po mislima, shvatih da ne znam ni šta da ti poželim. Znala sam da je jedini život koji si posle toga mogla voditi, bio onaj kojeg si se plašila, užasavala i koji sam znala da ne želiš.

Gledjući jubav u tvojim očima, svesna koliko patiš, znala sam da ti dugujem taj razgovor.

Nisam imala snage da te gledam, plašeći se svoje tuge i slabosti…  i suza koje znam da nisi volela.

Zagrlila sam te, glava ti je bila na mom ramenu… “Mamice, ja te stvarno volim najviše na svetu i želim da mi živiš 100 godina… ili bar dok ja živim. I dovoljno mi je i samo da budeš tu. Ali, to si ti, to je tvoj život i sada je jedino što ti želim da se ovo završi onako kako ti želiš” Šaputala sam tiho, ali znam da si me čula. I razumela.

Kroz maglu svog pogleda uhvatila sam tvoj. Zahvalan.

Poslednji svestan. Teškim korakom napustila sam bolnicu sa onim razdiručim bolom sa kojim nisam znala da se nosim, za koji mi je trebala tvoja snaga i odlučnost. I tražila sam je… zbog tebe.

Sledećeg dana nas nisi prepoznavala, onog sledećeg sam zatekla prazan krevet.

Kasnije, kada sam složila kockice, shvatila sam da je u vremenu upisanom na umrlici, moj telefon nekim čudom poludeo i morala sam da ga isključim. I po tome se sećam da me mesto nije držalo, da sam iz kancelarije otišla do kuhinje i još neko vreme nisam uspevala da se smirim. Sećam se i da sam, mimo običaja, odlagala odlazak u bolnicu tog dana. I sećam se rečenice tvoje „cimerke“ koja nas je svih tih dana gledala sa simpatijom i tebe sa dozom najnevinije zavisti zbog pažnje, ljubavi i brige koju je zapažala a koja je njoj nedostajala: „Tvoja mama je imala vas!“

Bila bi ponosna na nas kako smo sve odradili uz pomoć dragih prijatelja, kako smo se snašli tada i kako se snalazimo svih ovih godina. Bila bi srećna što smo nas dvoje zajedno u nekoj normalnoj meri, što si uspela u onome što ti je ipak bilo najvažnije: da budemo ljudi i brinemo jedno o drugom.

“Plači, imaš i zašto”, reče mi  jedna draga žena, grleći me prilikom izjave saučešća.

Znam da imam zašto da plačem. Od tog dana, pa dok postojim.

Ali, mnogo više da se radujem i budem zahvalna i srećna što si baš ti moja mama.

Nedostaješ mi. Nema dana da te se po nečemu ne setim… često te i pominjem i uvek imam osećaj da si tu negde, sasvim blizu.

I uvek se srećno nasmejem kada “uhvatim” tvoj pogled u ogledalu… mada kažu da ne ličimo.