LAZA

Pišem sve ovo i razmišljam… Moja Mariškica bi bila jako srećna i zadovoljna kada bi znala da sam čitavu ovu priču počela od nje, dajući joj prednost čak i pred Lazom. Uvek je govorila (i bila je u pravu) da je on za mene prvi. Kad sam bila mala, to sam definisala ovako: „Malo… jako malo… kao zrno brašna – više volim Lazu!“

I bila je istina…  I danas mi oči zasuze kad pomislim na njega, i pored sve ljubavi za babe, drugog dedu, tetke, teče, braću, ujake, uključujući čak i roditelje – Laza je bio i ostao poseban. Da li postoji i neka neobjašnjiva, posebna veza između njega i mene ili je sve plod „samo“ ogromne  međusobne naklonosti  iz koje je proistekao i visok stepen razumevanja – ne znam. Želim da verujem kako sam sa njegovim genima dobila i nešto od onog urođenog, neverovatnog  pravog životnog optimizma mada je sasvim moguće da je to i stečeno uz njega, uz njegove priče i sve ono što je on suštinski uvek bio.

Bio je neko za koga znam da se bez trunčice foliranja osećao dobro u svojoj koži i zaista je jedini za koga mogu reći da je u svom životu pronašao pravi, suštinski smisao. Voleo je ljude,  poštovao je i  učio od onih od kojih je imao šta da nauči, pomagao je one koji su pomoć tražili,  učio one koji su bili voljni da uče. I svojim primerom i svojim životnim stavom ulivao je ogromno poverenje i  verovatno ne postoji niko ko ga je poznavao a da ga nije voleo. Ili bar poštovao.

Za nas, njegovu decu i unuke – ništa mu nije bilo teško.

On nije bio „klasičan“ deda koji deci priča priče, vodi ih u šetnju, igra se sa njima… Njega smo uvek pronalazili u dvorištu, uvek je nešto radio i bio zauzet, a svi razgovori koji su se sa njim mogli obaviti, obavljali su se ili u pokretu ili eventualno za trpezom. Nije nas čak ni mazio – poljubio bi nas prilikom susreta i rastanka i to u kosu: „Ja sam star“ govorio je (a nije tako mislio). Kasnije, kada sam malo odrasla, jurila bih ga po dvorištu da ga izljubim – volela sam to njegovo suvonjavo lice ispod šešira, žive oči, karakterističan poluosmeh, taj dečački stas i večiti pokret.  Čim bismo stigli i kad bih izašla iz auta, ako nije već bio tu, pozvala bih ga da čujem u kom kraju dvorišta je i odlazila bih do njega. Maca je stalno komentarisala kako se prvo javim „mom“ Lazi, pa obiđem krave, ovce ako su tu, svinje i tek onda odem kod nje unutra… Nije bilo baš tako, ali … nekad su bili kao deca.

Svako ko ga je poznavao, bio je svestan koliko je taj čovek voleo svoju decu i unuke iako je to za njega bilo nešto najprirodnije i nije imalo šta da se o tome priča.

Otkud Laza u kuvaru?

Pa Laza je bio deo one priče sa početka, Laza je jeo tu moju prvu supu, knedle i sve ostalo. I nismo propuštali da mu naglasimo kako je to moje delo, a on nije propuštao priliku da pohvali: duhovito, lepo, njemu tako svojstveno.

Pored pomenutog paprikaša, zbog (moje) rečenice koju je citirao valjda svaki put kad se kuvao krompir paprikaš, jelo koje uvek vezujem za Lazu je grašak. Ranije je on malo kasnije dospevao nego sad, u neko kasno proleće ili početak leta, kada smo već bili na raspustu i pošto se spremao ne samo za jelo, već i za zamrzivač – trebalo ga je i očistiti, tako da su i mene uposlili. Pošto nikad nisam važila za vredno dete, niti sam se trudila da to budem – često sam se izvlačila ili, bar, kukala kako me nešto boli kad moram da radim. Tako je bilo i sa graškom. Istina je i da sam bila trapava u čišćenju pa me je taj palac zaista i boleo, ali ne toliko da ne mogu da pomognem… Prolazeći pored mene, na putu između svojih poslova, znači dvorišta i „redovne“ stoke i pčela – svoje velike ljubavi, Laza je sve to slušao uz osmeh i povremen komentar. I tako se rodila njegova čuvena izjava. „Maco, samo graška da joj kuvaš! Ona voli grašak!“. A istina je da nije da nisam volela grašak, ali mi ga je bilo dosta. Kao što je istina i da su svi jeli taj zamrznut preko zime, samo se meni i Lazi nije dopadao. I stvarno, par godina nisam jela ni svež… nekako mi je taj zamrznuti kako god da su ga pripremali za to – pokvario ukus.

Inače, grašak je Maca dugo dinstala, tako da se pretvori skoro u kašu, ali je uz njega i meso bilo obavezno. Obično pileće ili – golupčije.
grašak

Kad je reč o Lazi, vrlo bliska asocijacija mi je i nedeljni ručak sa obaveznom supom, kuvanim mesom, barenim krompirom i sosom.

Tamo su to skoro uvek bili sos od paradajza ili mirođije. Spremaju se krajnje jednostavno i na vrlo sličan način.

Laza je neko koga je teško bilo „uhvatiti“ da miruje – uvek je nešto radio i bio u pokretu. I nikad, ali nikad se nije od njega moglo čuti: „Nemam vremena“ „Ne mogu da stignem“ ili bilo šta slično. Kod njega je rad bio život i život rad. I imam utisak da je sve to tako lepo izdozirao i izbalansirao da je stvarno mogao da nađe zadovoljstvo u svemu što radi.

Ono čega verujem da se zaista plašio bila je starost. I vrlo uspešno joj se suprotstavljao ne priznajući godine, i radeći, razmišljajući, ponašajući se uvek sa pogledom uperenim unapred, sa planovima za nekoliko narednih godina. To je čovek koji je sa više od 60 godina srušio staru porodičnu kuću (koja je svakako mogla još dosta da potraje) i podigao novu – da on „ima da uživa“.

Nikad nije bio gurman i nikad ni u čemu nije preterivao. Šala da potiče iz familije (zovu ih „Alini“ – jer su „alavi na rakiju“) je u njegovom slučaju zaista samo – šala. Popio bi po nekad čašicu u društvu, da nazdravi i to je bilo – sve. Što se hrane tiče, uz činjenicu da se u toj kući živelo tako da se baca samo ono što mora, a da su deca bila svetinja – obavezno ide i ta da je njemu pripadalo ono što niko drugi neće. Osim pileće glave iz nedeljne supe koja je uvek bila njegov deo. Ja ga i sad „vidim“ na njegovom mestu za stolom kako vešto nožem skida sve što je jestivo sa te glave pa posle izađe da razbije glavu kako bi došao do mozga.

Bio je uvek mršav i osim sede kose i bora na licu – izgledao je kao mladić. Tako se i ponašao u svemu što je radio, ali je ipak postojalo nešto što je bilo ljubav iznad svih – pčele.

Postoji kolač koji retko pravim, i ako ga mnogo volim, zato što me više od bilo kojeg drugog asocira na Lazu. Bili su to počeci mojih poseta kuhinji (inače sam bila toliko „upućena“ da sam i kao  student  mamu zvala telefonom da mi kaže kako se prži krompir i učila da pravim palačinke iz kuvara), negde sam jela kozačke kape, dopale su mi se pa sam pokušala i sama da ih pravim.  Pošto su uspele, pravila sam ih više puta. I jednom ih odnela u Idvor. I danas se sećam sa koliko uživanja ih je Laza jeo: dopale su mu se (on je inače voleo i princes krofne i sve te „filaste“ kolače), ali nije samo to: ja sam ih pravila. I samo bi došao po kolač i rekao uz onaj njegov neponovljiv osmeh (bila je nedelja, pa je bilo i Macinih kolača): „Ja ću one tvoje… ti su jeftini“

kozačke kape

Princes krofne su bile mamina specijalnost. Kad je znala da treba da idemo u Idvor i imala vremena, pravila ih je jer je znala da ih Laza voli. Možda bi poštenije bilo da ih vežem za mamu… mada ne bih pogrešila ni da ih stavim kod Braneta, ali ipak Laza dobija prednost.

Princes krofne

Iskreno verujem da sam dobro poznavala i odlično razumela mog Lazu i uvek mi je bilo neobično i besmisleno kada bi ga mlađi sin mamine starije sestre nazvao – cicijom. Kada smo bili mali, najlepše i najvrednije poklone smo dobijali od Laze i Mace. Tetica je bila tu da odabere i realizuje, ali oni su finansirali: prvi bicikl, lutku što peva, garderobu da ne pominjem… Novac smo dobijali, ali kad za to postoji povod i razlog tipa đačke knjižice, odlazak na zimovanje ili letovanje… novac iz česnice… Svinje, šunke, jaganjce, piliće i sve ono čime smo punili zamrzivač i špajiz da ne pominjem. Moja mama je znala da kaže kako si od  Laze mogao da tražiš da ti pokloni svinju ili kravu i on bi ti je dao bez sekunde premišljanja, samo nemoj da tražiš gotov novac . U skladu sa tim je i činjenica da je kod nas kod kuće uvek stajalo neko bure meda za prodaju „na malo“. Kad odemo u Idvor, mama mu da novac od onoga što se prodalo, i on uvek pita: „Šta je to?“ u smislu da nema potrebe da mu to isplati… niti je ikad imao pojma koliko je od tog meda novca dobio.

Laza je imao neku svoju logiku ulaganja i voleo je da se to vidi. Ja sam dugo vremena, već i poodrasla, veliki deo leta provodila u Idvoru, između ostalog i zbog kupanja u Tamišu. I jedne godine, kada sam završila osmi razred i otišla na svoje „idvorsko letovanje“, Laza mi je dao novac koji je spremio za to da mi kupi motor! I kupili smo ga… Prethodno leto sam na kupanje išla biciklom u društvu drugarice koja je imala motor – Laza je sam doneo tu odluku, bez da sam ja ikad tražila tako nešto. Slatko je bilo i to da se Brane godinu dana ranije, zajedno sa tatom na svojoj strani, dugo „borio“ sa mamom i njenim negodovanjem da dobije motor… A ja sam ga samo dobila na poklon. Nekoliko godina kasnije, kada sam već bila student, dopao mi se sportski bicikl za koji nieam uspevala da sakupim pare. Pitala sam Lazu da li bi mi on kupio… Tog momenta nije imao toliko novca, niti sam se ja ljutila, niti mislila da me je izneverio. Ipak, za par dana mu se oprasila krmača i on mi je saopštio kako je pored svih belih prasića jedno  žuto sa crnim tufnama… i to će biti moje. Kad je poraslo, dobila sam novac za njega. I tako sam kupila taj željeni bicikl.

I za „jugića“ kojeg je nekoliko godina kasnije kupio Branetu,  sam je doneo odluku uz objašnjenje: „Zar moj unuk treba da čeka da ja umrem da me nasledi kako bi imao da kupi kola? Kupiću mu ja … pa ćemo da uživamo obojica!“

Ostaje i priča o kravi Dani koju mi je moj Laza poklonio kao tele. Bilo je nekih problema sa teocima u to vreme i nakon što su se u dva dana dve krave otelile, to drugo tele je poklonio meni. Nisam dozvolila da se unovči kao tele… a imali smo komšinicu tetka Danu koja je insistirala da se tele zove – Dana. I tako je mezimče dobilo i ime. Kasnije, kada se videlo da lepo napreduje i da će biti lepa i dobra krava, Laza je predlagao je da je prodamo kao junicu, javljao mi je svaki put kada bi se pojavila neka zgodna ponuda, ali  ja sam želela da je zadržimo. I sad znam da ga je to radovalo… da je voleo tu moju osobinu da ne pretvaram sve u novac… Plaćao mi je za svako Danino tele, hteo je da mi daje i novac od mleka… ali je najlepše bilo kada Dana dobije žensko tele pa ga ostavimo da bude kravica. U trenutku kada smo ostali bez Laze, imali smo steonu Danu i njenu ćerku junicu. Prvobitna ideja je bila da se sve to proda, pa je tako Dana otišla iz kuće uz suze… ali je bilo nezgodno vreme i junice smo silom prilika zadržali. I tako je Danino potomstvo još dugo ostalo prisutno u našoj štali…

Uz sve poslove koji postoje u jednom seljačkoj, domaćinskoj kući, pčele su bile Lazino zadovoljstvo i velika ljubav. Optimističan i realan kakav je bio, nikad npr. nije pravio dramu oko neke štete koja nastane „višom silom“. Sećam se uginuća neke mlade krave za kojom sam ja tugovala i Lazinog komentara: „Pile, jesi li ti videla selo bez groblja? Umiru ljudi… i mladi i stari, isto tako umire i stoka“. Ipak, kada se desilo da mu varoza napadne pčele, a da on to ne primeti na vreme (to je neki parazit koji se ugnjezdi na samoj pčeli… može da se vidi golim okom, ali tek kad se pčela baš zagleda) i kada je po dvorištu bilo na gomile mrtvih pčela, stvarno je vidno tugovao. Sreća je da ih je obnovio… u svakom slučaju bavio se njima sve do kraja života. Uvek mogu da stvorim sliku Laze iza košnice, kako vadi ram i pregleda da li je sve na mestu i onako kako treba…

I sad se nasmejem kad se setim kako smo se Brane i ja bojali uboda pčela… i bili zadivljeni kad on petlja oko košnice i golim rukama izvadi ram prepun pčela… Kao deca smo verovali (a on nas je u tome podržavao ) da njega pčele ne ujedaju zato što ga poznaju. Kasnije nam je to bilo smešno… dečije… ali ja i danas jasno vidim  pčele koje 13. Marta 1993. zuje oko naših glava i nekoliko njih koje se spuštaju na crveni gerber na kovčegu… Nema racionalnog objašnjenja za to.

Samo ogromna ljubav.