Čika Aca

Bio je otac našeg druga,  u društvu znan po imenu čika Aca

Na raznim druženjima uvek je pominjan sa simpatijom. Ja sam ga srela prilikom jednog od dočeka Nove godine u njegovoj kuči. Kad se 31. decembar opasno približio, a mi nismo imali gde – čika Aca je sa tetka Milankom i bakom odlazio u komšiluk, a Saši, odnosno sinovom društvu, stavljao prazan i slobodan prostor.  Prethodno bi nam spremio „nešto“ hrane(obavezno barene kolenice, uredno isečene i rusku salatu) , ostavio zalihu pića… za slučaj da popijemo ono što smo sami spremili. Ujutro je bio voljan da razvozi društvo po kućama. I ništa mu nije bilo teško. Naprotiv.

Ono po čemu će ostati zapamćen u širem društvu njegovog sina  je vikendica u Tarašu, blizu Tise. Od prvog odlaska društva za neki Prvi maj tamo, više se nije postavljalo pitanje gde se ide. Okupljlo se društvo tamo i sa povodom i bez povoda. Čak i kad bi Saša ostao u Novom Sadu, tokom studija ili kasnije u Beogradu kada se tamo zaposlio,  nikad nije bio problem uzeti ključ od čika Ace i koristiti vikendicu.  Godinama se odlazilo tamo, u većem ili manjem društvu i nikad se nije postavljalo pitanje možemo li. Nikad nismo dobili ni jednu jedinu zamerku za ugažen luk, polomljenu granu, ostavljen nered…

U početku, prvih godina,  potpuno svestan količine popijenog pića i mladih, ludih godina, uvek je bio negde u blizini, potpuno nevidljiv, da pazi i „čuva“ svoje goste.  Jedne godine, baš za Prvi maj,  ostali smo na vikendici preko noći, temperatura je bila toliko niska da smo se stvarno smrzavali. Sasvim iznenada, pojavio se čika Aca sa plinskom grejalicom! Posle je pričao koliko se raspitivao i tražio… svestan da je hladno pa da se deca ne smrznu.  U stvari, u takvim situacijama, on je uvek imao rešenje.

Sećam se jednog Branetovog dolaska u Novi Sad sa Sašom i, ako se dobro sećam, Laletom… ne znam da li je bio još neko. Krenuli su u ponedeljak ujutro, čika Acinim „stojadinom“.  I ne sećam se više šta se dogodilo, kako je došlo do udesa, čak mislim da Saša i nije bio kriv… ali auto nije bio u voznom stanju. Naravno da se prvo pozvao čika Aca. Ali, to je bilo vreme pre mobilnih telefona, neko od njih je otišao do prvog mesta i javio se na kratko i ostavio porujku sekretarici. Od svega, čika Aca je čuo samo: „Sin ti je imao udes!“ Znajući da je u kolima bio i sa još nekoliko drugara koje jako dobro zna, čovek je doživeo šok… toliko da je razbio telefon. A momci su se negde na putu, čakajući ga, ludo zabavljali: pisali natpise da prodaju auto u delovima i slično. Kad ih je video žive i zdrave – ništa mu više nije trebalo.

Neka moja lična priča o ovom predivnom i sasvim posebnom čoveku koji je bio bolji od najboljeg, topliji od najtoplijeg, veći od najvećeg… počinje od  trenutka kada je suštinski ušao u život moje porodice. Dan nakon tatine sahrane, kada su završene sve formalnosti, ispoštovani svi običaji i norme, ostali smo sami mama, Brane i ja. Čika Aca se pojavio u pratnji Saše, koji je samo stigao da kaže: „Tražio je da ga dovedem!“  Ušli su, zastao je,  (tačno se sećam mesta u mojoj sobi gde se to desilo, mnogo puta sam proživela taj trenutak), toplo zagrlio Braneta i mene i rekao: „Deco… nemate više oca  i tu se ništa ne može. Ali, ako vam treba pomoć, savet, bilo šta… molim vas, obratite mi se. Oca ne mogu da vam zamenim, ali možda ću moći nekad da pomognem. Znajte da sam za vas tu uvek, kao i za svog sina i savet ćete uvek dobiti… da li će biti dobar, ne znam. Ali ću dati sve od sebe“ Pričao je posle, kako nije poznavao našeg tatu, ali je znao iz priča Saše i društva za čika Tomu, kao što, verovatno, i naši roditelji znaju za njega. I to ih svakako povezuje.

Ti  trenuci oko tragedija su uvek oni u kojima ljude ponesu emocije, iskreno ponude pomoć, iskažu razumevanje… ali najčešće život nastavi da ide svojim tokom , pritisnuti novim obavezama i događajima ljudi ne stižu da provere jesu li potrebni, a život ide svojim tokom pa se puno toga najčešće potisne po nekad i zaboravi.

Ali, ne kad je u pitanju čika Aca.

On nije samo obećao da će pomoći i biti tu za nas, kao zamena za tatu, on je zaista svih tih godina stvarno, suštinski to i bio. I za Braneta i za mamu i za mene. Takav topao, neposredan, direktan i divan, postao je doslovce najbliži porodični prijatelj i još malo više od toga.

Bio je zabavan, pun poučnih priča, duhovitih opaski o ljudima, događajima, životu…

Bio je retko pažljiv, brižan i požrtvovan otac. I ne samo da je njegov sin uvek mogao da se osloni na njega, već i čitavo naše društvo. Tokom studija, dolazio je u Novi Sad i donosio hranu (odlično je kuvao, a neke njegove specijalitete teško da će iko zaboraviti), a njegov razmaženi sin (sjajan je čovek, kakav je jedini i mogao biti pored ne samo čika Ace nego i predivne tetka Milanke, koja je nekako uvek bila u senci čika Acinog šarma i dopadljivosti, ali kao sin, naročito u to doba, jeste bio razmažen) je to malo i zloupotrebljavao… Znao je čika Aca to… ali je uživao uz neizostavno gunđanje. Bio je veliko gunđalo i kritičar, a večita inspiracija su mu bili oni koje je najviše voleo: Saša i tetka Milanka. Kad god prelazim Pančevački most i dan-danas, ne mogu da se ne setim komentara: „Kad su gradili taj most, nisu znali da će Saša raditiu u Beogradu. Inače bi napravili još koju traku… da može više da šeta iz jedne u drugu!“ Kada je Saši palo na pamet da bi, možda, išao u Kanadu – čika Aca je bez problema skupio novac za sve što je trebalo,  pa čak i prodao vikendicu. To što Saša nije iskoristio iseljeničku vizu i ostao ovde, služilo je samo zato da čika Aca pravi viceve i kritikuje sina… A u stvari bi teško podneo njegov eventualni odlazak na drugi kraj sveta. I bilo je potpuno jasno da to i jeste ključni razlog zašto Saša nije iskoristio svoje papire.

Kada je Brane pravio radionicu kod kuće, i došlo do problema sa majstorima, čika Aca je, dolazeći da obiđe gradilište, shvatio šta se dešava i zajedno sa još jednim tatom iz društva – završio posao.

U to vreme je počelo intenzivno druženje i prijateljstvo sa našom mamom. Godinama je dolazio po nju da je vozi kod njih na druženje, pogotovo kada su neki praznici i kada je znao da smo mi nekud  otišli, a ona je sama… Naravno sa njihovim zbližavanjem i mama se upisala u listu onih na čiji račun je pravio viceve, pogotovo što nisu uvek imali isto mišljenje i što ni jedan od njih nije odstupao od svog.  Dopala mi se njegova izjava, izrečena za mamu, ali je bila univerzalna: „Ima 100 mana. Ali i 101 vrlinu. Zato je volim“. Uvek je znao da pohvali ako mu se dopada jelo, pecivo, kolač… kojim ga ponudimo, ali nije se libio ni da iskritikuje mamu. Mene nije nikad. Naprotiv. Tako je naišao i na vanilice i dopao mu se i izgled i ukus pa je uzeo recept. U originalu, taj recept je  bio na skoro 1kg brašna, tako da je količina kolačića bila baš velika. Uz recept sam mu poklonila i modlu. I tako, jednom prilikom dođe Saša kod nas i smeje se. „Poklonila si mu igračku“, rekao je „Eno ga čitav dan peče i sastavlja vanilice pazeći da sve bude besprekorno i svaka latica cvetića na svom mestu“

Kada se Brane ženio, čika Aci smo  bez ikakve dileme dodelili ulogu domaćina. Bio je vrlo ponosan, vrlo srećan i zadovoljan zajedno sa svima nama i naravno da je sve odradio besprekorno. Inače, Braneta je najduže i najboje poznavao i  uveliko ga nazivao „sinom“. I mnogo puta nam je pričao kako mu je na svadbi  noga poplavela kad ga je „Milanka šutnula“ pošto je glasno izjavio: „Naš mladoženja je lepši!“ Uz to je obavezno išao i dodatak. „Šta ima da me šuta. Kad je lepši!“

Naravno, milion puta je ponovio kako smo sve besprekorno organizovali i pripremili, kako nije našao ni jednu manu, niti zamerku (da jeste, takav kakav je, nema sumnje da bi nam to i rekao).

Kad sam već kod svadbe, ne bi bilo fer da ne pohvalim i tetka Milanku za još nešto. I babu, čika Acinu majku. Bile su sjajne krojačice, pravi vrhunski majstori koje su najveći deo života radile zajedno, sjajno se dopunjavale i sarađivale i bukvalno je bila otimačina za termin kod njih. Pošto sam ja imala svoju koncepciju i ideju garderobe za sebe, a to nisam uspela da pronađem, kupila sam materijal, sa idejom da ih  zamolim da me nekako „ubace preko reda“. Mama je odmah rekla: „Pa lako je tebi! Gde smeju da ne prihvate, ovaj „matori“  ih ne bi ostavio na miru sve dok ih ne ubedi!“  I, naravno… bilo je sve više nego besprekorno, tako da i danas  verujem da je to najlepša garderoba koju sam imala.

Mislim da sam tada prvi put kod njih jela tetka Milankine „štanglice sa dva nadeva“ , stvarno jako lep kolač.

Vešt i spretan u skoro svim poslovima oko kuće, malo – malo pa je dolazio da pomogne: okreči fasadu, popravi oluk, napravi police u mojoj sobi, postavi komarnike. Naravno, nikad nije dolazilo u obzir da mi se bilo kad bilo kako nešto plati, pa smo pokušavali bar nečim da ga častimo i obradujemo. I uspevali. Jako sam volela te njegove iskrene radosti.

O svemu je imao mišljenje, bio spreman da ga obrazloži u svako doba i verovao da je uvek u pravu. Sve to je prezentovao na tako simpatičan i originalan način da, čak i ako se ne slažete sa njegovim mišljenjem – želeli ste da čujete ono što ima da kaže po više puta.

I tetka Milanka i čika Aca su jako voleli Aleksu i Tomu. Kada se Aleksa rodio, on je bio presrećan i samo je ponavljao: „Postao sam deda!“ Čim je malo poodrastao, Aleksa je pokazivao otvorenu simpatiju i prema „deda Aci“ i prema „baka Milanki“ , naravno i Toma kasnije i baš su voleli da ih posećuju. U to vreme, Saša je sa porodicom živeo na Kipru, unučica (inače, Tomina generacija) im  je bila daleko, voleli su decu, a takve tople i drage, deca njih nisu mogla da ne vole…  I svaki put je bilo prepričavanja nekog dečjeg  „bisera“ i zaista je bilo uživanje slušati ih. Jednom su bili tamo zajedno sa mamom i kad se mama vratila kući, pričala je o tome kako su klinci navalili na deda Acine pogačice i slatko pojeli sve što je bilo. Uzela sam recept i sva propratna uputstva, jeli su i kad im ja napravim, ali nikad kao kod deda Ace.

Kada sam ja otvarala igraonicu, već je bio prilično ozbiljno bolestam I fizički nije mogao mnogo da pomogne. Tetka Milanka mi je ispričala kako je bio nesrećan zbog toga. „Svima sam pomogao… a sad kad njoj trebam – ne mogu“  Na otvaranju mi je tutnuo novac u ruku i rekao: „Evo ti akontacija… kad Milanka ide na pijacu da može da  me ostavi kod tebe da me čuvaš!“

Jedan rođendan njihovog unuka su  proslavili u mojoj igraonici i bilo je uživanje gledati ne samo dečicu, već i ponosnog i srećnog dedu i baku.

Govorio je da je čovek živ dok ima ko da ga se seća. U šali sam mu odgovarala da onda ne treba da se brine: Njega će se mnogi dugo sećati. I zaista, i dan danas ga Brane i ja često pominjemo i citiramo nekr njegove izjave. Neizostavno ga se setim i svakog svog rođendana… sa buketom ruža, pravih, „domaćih“ sa onim divnim mirisom koji uvek vežem za njega.

U vreme kada se Saša oženio živeo je na Kipru, pa je čika Aca prvom prilikom kada su on i Jelena dolazili priredio okupljanje prijateelja i familije kako bi se to proslavilo. Naravno, bili smo pozvani i, naravno, nije bilo šanse da mama na bilo koji način to „izvrda“. Posle te proslave nam je više puta ponosno ponavljao kako je moja torta bila najlepša, govorio kako su to „one žene“ iz njegovog komšiluka bez dileme zaključile i kako ja sigurno znam nešto što one ne znaju… čim su toliko hvalile tortu. Pošto sam kombinovala više torti, recept je ostao zapisan upravo zahvaljujući čika Aci – tražio je da mu sve lepo napišem kako bi on imao „zbog onih žena“ – kad traže.

 Dan kada je čika Aca napustio život, jedan je od najtužnijih u mom životu. On nije samo obećao da će nam manjati oca – on je to, tokom svih tih godina i radio.  Jednom prilikom kada je mama bila kod njih, razgovarale smo telefonom i ja sam je pitala šta radi moj „drugi tata“. Slučajno je čuo. Mama kaže da je bio dirnut do suza i nikad posle toga nije propustio da mi uz poljubac šapne: „To ti je zbog onog kako si me nazvala“. Iskreno sam to i mislila i osećala, a onako toplog, dobronamernog i sasvim originalnog bilo je nemoguće ne voleti ga.

Moja porodica nije imala većeg i boljeg prijatelja od njega.

Još jedan događaj vezan je za taj dan… koji je tako u njegovom duhu.

Branetu je javljeno da je umrla majka njegovog kuma i jedan deo društva se spremio za sahranu koja je bila, kako je rečeno,  u susednom mestu. Kada su stigli i kumovom ocu  izjavili saučešće, on ih je, rekoše posle,  malo čudno gledao. Kada su se našli na sahrani, sve im je delovalo malo neobično… Ispostavilo se da je umrla sasvim druga žena, odnosno ne majka, već  tašta Branetovog kuma. Kažu, kada su to ukapirali, zagledali su se međusobno i teškom mukom se uzdrđavali da ne prasnu u smeh. Prepričavajući taj događaj, Brane  je sa puno simpatije u glasu rekao: „Ej, ako „tamo“  ima nešto… onaj matori je garant umešao prste! I crkava od smeha… negde!“

I, da… i to je bio čika Aca. Ličilo bi sasvim na njega.