Tata
Tata je, kako sad na to gledam, bio izuzetno talentovan za spremanje jela i većinu toga je radio po osećaju. Jedini problem je što to nije radio baš često…
Sa druge strane, jako je bio zahvalan za nahraniti ga. Nikad, ali zaista nikad se nije desilo da se neko jelo iznese na sto, a da on ima neku zamerku, opasku ili, daleko bilo, neće da jede. Naprotiv. Čak i kad mama zna i glasno kaže da je negde pogrešila i da ručak nije onakav kakav bi trebalo da bude, bio je u stanju da 15 puta ponovi: „Baš je dobro!“ „meni se baš sviđa kako si skuvala!“ i sl. I pravio se da ne vidi mamino prevrtanje očima.
Naravno da je bilo jela koja rađe jede i onih drugih, ali nikad nije pravio pitanje oko toga zašto je za ručak ovo, a nije ono. Čuvena je njegova izjava: „Volim ja ovo testo… al’ kad se uhvatim za kvaku, ja već gladan!“, jer u suštini, za njega ručak bez mesa nije bio – ručak.
A kad je sam spremao meso, poput špikovanog ovčijeg buta, koji su on i mamin sestrić spremali sa uživanjem (i samo njih dvojica jeli) toliko se unosio u čitav posao i toliko je u tome uživao da nije moglo da se ne primeti. Jedino je znao da bude malo dosadan sa: „Probaj, sine… videćeš kako je lepo!“ i ako i brat i ja odbijamo da „probamo“ nešto što nam je nepoznato i ne miriše kako treba.
Ranijih godina, dok smo mi još bili deca, mama je imala i radne subote, dok su tati zimi sve bile neradne. E, tih subota kad je mama bila na poslu, a tata slobodan, za ručak je uvek bila riba. Kod nas se dugo pod „ribom“ podrazumevao šaran. Ako nema „divljaka“ bio je dobar i onaj iz ribarnice – bilo da se kuva čorba i prže komadi ili da se špikuje.
Tako da sve dok smo imali tatu, on je bio majstor za ribu.
Istini za volju, znao je i on da „promaši“ kao npr. kad je kuvao riblju čorbu i stavio sve uobičajeno, uključujući i so, da bi na kraju dodao gotov začin za riblju čorbu (koji u sebi već sadrži dovoljnu količinu soli). Naravno da je čorba bila preslana, ali naravno i da je tata to jako teško „priznao“ (mada je mama bila velemajstor za „slane“ izgovore).
Mnogo godina kasnije sam pokušavala da nađem neku svoju idealnu varijantu riblje čorbe.
Tu pravog recepta, naravno, nema, ali recimo da je pravim ovako:
Posebna tatina specijalnost je bio špikovan šaran.
Zaista nikad nisam jela boljeg od onog kojeg je tata spremao.
Moj brat će i sad sa uživanjem prepričati doručak koji mu je tata spremio u 5 izjutra, pred povratak u kasarnu nakon prvog vojničkog odsustva, a nema šanse da se seti i jednog ručka ili večere koji mu je mama tih dana spremala (naravno, sve ono što je znala da voli).
Veče pre, tata je došao kući malo pripit i sa sebi svojstvenim osmehom nam „značajno“ saopštio: „Doneo sam šarana!“ Mama nije shvatila o čemu se radi, pa je tražila da ponovi šta je to tako važno doneo, ja sam se smejala, a tata je ponovio kako je doneo šarana da ga spremi sinu pred odlazak. I nije ga mrzelo da ustane u pola noći i pripremi ga za rano ujutro kada je brat trebalo da pođe.
I uvek posle toga, kad god se na sto iznosio špikovan šaran, brat je morao glasno da se priseti tog kojeg je tata spremio za njega i uvek kada proba kaže: „Nije ko’ onaj tatin“.
Na žalost, tata nas je napustio baš prerano i potpuno nenadano, tako da je sa sobom odneo i recept i sva uputstva za tog čuvenog špikovanog šarana…
Mama se trudila, raspitivala se kako se pravi kod onih koji znaju, spremala je ona njega po tim uputstvima i našem ukusu, ali… nije to to.
Osnovu svi znamo, pa evo je.
Tata je, u stvari, voleo da se petlja oko mesa i uvek je govorio: „Ako hoćeš da pojedeš dobro parče mesa – sedi pored tate!“. I to je stvarno bilo istina… ali nije se mnogo muvao po kuhinji tako da osim tog špikovanog šarana među njegovim receptima ostaju jela koja je voleo…
A u prilog njegovom poznavanja i njuhu za meso je i priča sa jednog davnog letovanja (koliko se sećam i poslednjeg „porodičnog“) u Novom Vinodolskom, kada se u okviru nečega što se zvalo… npr. „Novljanske noći“ (zaista nisam sigurna u naziv, ali jeste manifestacija lokalnog tipa, koliko sam shvatila – tradicionalna) kao posebna atrakcija najavljivao i „Vo na ražnju“.
Bratu i meni je to, naravno, zvučalo jako zanimljivo i primamljivo, dok se mama samo mrštila i gunđala nešto u fazonu: „Ko će to izžvakati?!“ . Tata je uglavnom ćutao (do tada je već uveliko naučio da se sa mamom ne vredi upuštati u raspravu) i u jednom trenutku, uz svoj karakterističan osmeh samo pitao: „A kad si ti probala?“. Pokušala je da objasni… i njemu i nama kako je to meso suvo i ne može biti lepo, a tata je predložio opkladu. Da li su se kladili ne znam, ali znam da smo se svi četvoro slatko najeli tog „nikakvog“ mesa. Istini za volju, i tata je znao odakle treba da traži da mu iseku, ali je bilo i majstorski pripremljeno i topilo se u ustima. Bila je to jedna od malobrojnih situacija u kojima je mama bila prinuđena da tati prizna kako je bio u pravu. On se samo smeškao, a dovoljna satisfakcija mu je bila i to što nas je tako lepo nahranio.
Da su se tatin i moj ukus po pitanju kuhinje lepo slagali, shvatila sam jednog leta kada se desilo da smo on i ja danima bili sami kod kuće. Kako je bilo baš toplo i kako se ja u to doba baš nisam bavila kuhinjom, sva priprema ručka se svodila na „mix“ čorbe od onoga što se tog dana nađe u frižideru ili na pijaci. Recepta, naravno, nema, ali sam od moje tetka Dane naučila da u svaku čorbu treba dodati malo mirođije, lorberov list i „začiniti“ je pavlakom.
Kombinacije su mnogobrojne, sve se prilagođava ukusu, trenutnom stanju u frižideru ili potrebama: karfiol, brokoli, boranija, blitva, krompir… su još neki sastojci koji su mi ovog trenutka pali na pamet, ali mogućnosti su neograničene. E, te, tako skuvane čorbe su se mom tati jako sviđale, a ja sam verovala da je samo, u svom maniru, ljubazan sve dok me mama, nekoliko dana nakon što se vratila, nije pitala: „Kako si kuvala te čorbe tati kad ste vas dvoje bili sami?“
Tad sam tek znala da mu se stvarno dopalo…
Tata je bio poznat po tome da jednostavno voli da jede. I zato ostaje problem izdvojiti ovde bilo šta što je bilo „njegovo“.
Ipak, mislim da neću pogrešiti ako izdvojim sarmu i uopšte jela od kiseog kupusa.
Kiseli kupus, inače, je ostavljao tata na sopstvenu inicijativu i jeo ga je i tako presnog tokom čitave zime. Sad što ga je on jeo nema veze, ali što je bio uopran u nastojanjima da nas sve nahrani kupus-salatom (kiseli kupus sa dodatkom malo ulja i crvene paprike – može i malo ljute) bio je dobar povod za interne šale na račun njega i njegovog kupusa. Niko od nas u to doba ne bi rekao da ćemo se nekoliko godina kasnije, kad tate više ne bude bilo, sa čežnjom sećati tog njegovog zelenog bureta sa kupusom i pominjati i želeti njegov kiseli kupus…
Jako živo se sećam jednog ručka te zime… tog januara kada nas je tata napustio… Imali smo skuvanu sarmu u frižideru i trebalo je da je stavim da se podgreje da ručamo kad mama dođe sa posla. Pre nego što sam smatrala da treba da počnem sa tim, tata je bar tri puta bio da pita: „Sine… hoćemo staviti sarmu da se greje?“
Kad smo je konačno stavili, jedva da se malo smlačila kad je tata sa uživanjem krenuo da – proba. Bilo mi je više nego smešno… bio je ko’ malo dete kad „krade“ slatkiše.
Naravno, to ga nije sprečilo da „uredno“ ruča sa svima nama… jer se ono prethodno zvalo: „to sam ja samo malo probao“.
Ali… kad ga je čovek gledao kako sa uživanjem jede tu sarmu – dobijao je apetit sve i da uopšte nije gladan.
Pošto je tatin rođendan 2. januara, nekako se ustalilo da tog dana ručamo sarmu… svih onih godina dok je mama o tome mislila. Na svoj nenametljiv, prirodan način.
I ovde ide naopomena da je to jedno od onih jela koje je „pripadalo“ mami i da sam znala tek „otprilike“ kako se sprema. Nisam stigla da pitam mamu, jer nije bilo potrebe, ali kada sam, nakon njene smrti, u zamrzivaču pronašla lišće kiselog kupusa ostavljeno za sarmu, malo sam se raspitivala, malo prisećala i mislim da sam uspela u tome da dobijem ukus koji je sličan onome koji pamtim. Naravno, uredna i pedantna kakva je bila, mama je sa svakog lista već odsekla koren i lepo ih složila po veličini.
Interesantno je da je tata, po pitanju ljubavi prema sarmi dobio i pravog naslednika: imanjaka i unuka Tomu… rođenog više od deset godina nakon što nas je tata napustio… Inače, znajući i tatu i gladajući Tomu kako raste, uverena sam da bi se njih dvojica jako dobro slagali i neizmerno voleli… Tata je posebno voleo baš takvu, mangupastu decu…
Pošto i ja volim sarmu, a kako je kiseli kupus uvek papreno skup u odnosu na svež, a ja cicija da ga kupujem (šalu na stranu i nije nikad toliko lep kao domaći), nakon što sam jednom uporedila cenu i umesto sa 2kg prokole kući se vratila sa džakom svežeg kupusa, mama i ja smo stavljale po malo kupusa da se kiseli uz sve šale i komentare i prisećanje na to kako je tata to radio i kako smo se u to doba šalili na njegov račun… Bio bi ponosan da zna čime se bavimo.
Inače, kako svako kiseli kupus na svoj način i raspitujući se ustanovila sam da ništa nisam saznala, odnosno ima gomila suprotnosti od toga koliko soli preko onoga šta se sve stavlja sa kupusom, do samog postupka – došla sam do zaključka da moram sama da probam.
Najlogičnije mi je bilo da količinu soli merim u odnosu na vodu i ispostavilo se da je 3,5-4% soli rastopljeno u vodi kojom se naliva kupus – mera koja mi odgovara. Glavice očistim, izvadim „čep“ (koren), poređam u bure (ako se ne slože lepo, po neku glavicu isečem na četvrtine) i nalijem vodom. Pritisnem ga nečim, zatvorim bure i ostavim da se kiseli. I bude super.
I ovih godina, nakon što nema ni mame, uredno kiselim kupus. Više iz sentimenta nego stvarne potrebe… ali nekako verujem da tako treba.
U familiji je tata bio poznat kao jedini koji sa uživanjem jede pileće belo meso. Voleli smo kad Maca ili mama ispeku celo pile i svako je imao svoj deo. Tata je jedini želeo belo meso. I to se pričalo i prepričavalo čak i šire od naše porodice…
Kasnije, kada se i mama malo izveštila da ga pripremi, tata je sve teže dolazio do svog omiljenog dela. Kad se lepo iseče na šnitove, dobijaju se odlične pohovane šnicle, probali smo i da ga sameljemo i pravimo ćufte – i opet je bilo odlično. Ono što ja posebno volim i spremam su ražnjići. Mislim da je „poreklo“ osnovnog recepta (opet) od tetka Vide, ali sam ga tokom godina modifikovala i prilagođavala ukusu… tako da pošto je u pitanju tatin omiljeni deo pileta – ražnjići od belog mesa idu kod tate.
