Majka
Iako je tatina mama, dakle moja druga baba čak radila kao kuvarica i godinama nam kuvala svakodnevno (sve do mog polaska u školu kada smo u istoj kući napravili dva domaćinstva i mama preuzela kuhinju za nas), nekako je ono što nam je kuvala bilo „normalno“, uobičajeno i bez nekog posebnog pečata – valjda zato što je i ona po prirodi bila nenametljiva i nekako uvek u senci.
Ono što sam zapamtila i ima neodoljiv ukus detinjstva su njeni „valjušci“ u supi ili paradajiz čorbi.
Prave se od najobičnijeg testa (brašno, voda, ne znam da li ide i jaje), malo tvrđe zamešenog tako što se rukom kidaju i puštaju u vrijuću supu u obliku kuglica. Brat i ja smo to baš voleli, ali se ne sećam da ih je iko ikad pravio osim nje.
Za razliku od valjušaka, mama nam je uredno pravila „kajsijice“ (a zašto se tako zovu – pojma nemam) od krompira. Zgodne su posebo kad ostane pire-krompir od nedeljnog ručka.
Prave se krajnje jednostavno.
Majka je odlično pravila krofne i zaslužuje da se recept koji, istina, nije njen, ali ja po njemu pravim odlične krofne, nađe uz njeno ime.
Ono što niko nije uspeo da napravi kao majka su kompoti od šljiva i dunja.
Taj kompot od šljiva smo voleli i brat i ja, a od „običnog“ se razlikuje po tome što u njemu ima i malo ruma. Alkohol, naravno, ispari, ali ukus ispadne odličan.
Majkin kompot od dunja je bio savršen. U mom sećanju je ostao i vizuelno jako lep, kao da je sveki komad dunje bio jednak, i po veličini i po boji. Nemam pijma kako se pravi. Jednom sam probala, ali dok je trebalo da se jede – kompot je bio pokvaren.
One godine kada sam ja pošla u školu, završeni su i svi radovi i adaptacija kuće tako da su nam i kuhinje bile odvojene pa ja mejka prestala da kuva i za nas. Ono što nam je često pravila za doručak ili po povratku iz škole (taman da „pokvarimo“ ručak koji mama završi kad dođe sa posla) i što sam pored krofni i makarona takođe jako volela je tkz. Krompiruša. I dan danas ne znam kako ju je tačno majka spremala, po sećanju to je krompir isečen na kolutove i testo nalik onom za palačinke. Malo sam eksperimentisala i došla do nekog rezultata koji „liči“ na tu majkinu. Ali… nije baš toliko lepa moguće je i zato što joj nedostaje ukus detinjstva…
Interesantno za mene i moju ishranu u detinjstvu (mada to važi i dan danas i to ne samo kada je hrana u pitanju) je da sam uvek znala i šta hoću i šta neću i šta volim i šta ne volim. U testu sam uvek uživala i to u svakom obliku i lako me je bilo „podmititi“. Ali koliko god da sam volela slatko, nisam npr. nikad jela svaku čokoldau. Naprotiv. Kao mala ih nisam naravno razlikovala po pakovanju i izgledu, već samo po ukusu – tada su još shvatili da imam „skup ukus“, a majki nikad nije bilo jasno kako ne uspeva da me prevari – ni sa vrstom čokolade, ni keksa, niti bilo kojeg drugog slatkiša. Brane je npr. voleo puding i majka nam ga je često kuvala… ali sam ga ja retko jela. Pošto sam volela jagode, pretpostavka je bila da će mi se taj ukus dopasti, ali – nije. Vanila i čokolada još manje… tako da sam čak i svojoj babi delovala razmaženo tim pre što ako u pudingu ili grizu nađem i jednu jedinu grudvicu – nije bilo šanse da to pojedem. To je i razlog zašto u zabavištu (gde sam krenula sa četiri godine, kako bi Brane pristajao da ide) skoro pa da nikad nisam jela užinu: ako je puding ili griz – ima grudvice, ako je „sendvič“ – namazan je margarinom (a tek kod izbora onog preko sam bila probirljiva), ako je pašteta – tanko je namazana, ako je – med, ispod je margarin…. Zena koja je sprmala hranu u zabavištu bila je poznanica i nekadašnja koleginica moje majke. I ostalo je upamćeno njeno čuveno pitanje prilikom susreta: „Pa dobro, sta vi tom vašem detetu dajete da jede?!“
Ono što nekako potiče iz majkine kuhinje, a ja sam takođe veoma volela (i volim i dan-danas) je karfiol onako kako ga je ona spremala. Pohovan, doduše, slabo kad spremam, ali zapečen u rerni sa jajima i mileramom, uz neke modifikacije, spremala je i mama, ali i ja. I karfiolom su uvek mogli da me „podmite“ da pojedem i komad mesa ili još nešto… što baš i ne volim.
