Memoari moje kuhinje

Da odmah razjasnim: Kulinarstvom se bavim na nivou priučene domaćice s tim što ga poslednjih godina delimično pretvaram u hobi i zabavu. Dobro, po nekad nešto i unovčim. Ideja da se upustim u avanturu pisanja sopstvenih kuhinjskih priča došla je slučajno. Kako je to pisanje odmicalo i dobijalo neku formu, polako se formirala i ideja da od tih tekstova jednm napravim knjigu. Običnu, pravu, klasičnu knjigu. I usudila sam se da neke početne tekstove u skroz sirovom izdanju, pošaljem nekolicini prijatelja za koje znam da su iskreni i da neće biti licemerni. Dopalo im se.

Za sebe mogu reći da se i sa 50 godina osećam isto kao i sa 30 i da nemam nikakav problem (još uvek) sa godinama  u smislu da me one opterećuju. Najviše što me podseća na to da je iza mene pola veka je činjenica da povremeno uhvatim sebe u saznanju da su neke stvari dobile suštinu koje im je dalo iskustvo. Jedno od mojih najvažnijih i najlepših saznanja stečenih tokom godina je da je život jednostavan i da se njegova i lepota i suština nalaze upravo u toj jednostavnosti i najobičnijoj svakodnevnici.  Shvatila sam, mnogo pre intuitivno nego što se to saznanje i nekako iskristalisalo i definisalo, da znam da pronađem i prepoznam zadovoljstvo u najobičnijim stvarima i ne stidim se da kažem kako sam tek sa tim saznanjem sama sa sobom sklopila primirje.

Baveći se kratko vreme jedinim zanimanjem koje sam volela i tražila ga sama (ostala su, uglavnom, pronalazila mene) – novinarstvom, upoznala sam i jednog zanimljivog čoveka koji mi je rekao:

„Talenat nije naše vlasništvo. On nam je dat i  to ne slučajno i stoga nemamo pravo da ga zadržavamo za sebe“

Verujući da sam talentovana za kulinarstvo, kao i za to da ono što želim iskažem rečima, ove priče se nameću kao prirodna posledica upravo tih talenata…

I, tako, u iščekivanju nekog čuda koji će mi omogućiti da realizujem svoju osnovnu ideju u vidu štampane, prave knjige, posle puno odlaganja, ipak reših da iskoristim moć interneta.